Reči Duška Radovića danas su življe od društvenih mreža

O kapitalnom delu „100 godina Duška Radovića“, u izdanju Mascoma, govorili su priređivač monografije Zorica Hadžić, Dušanov sin Miloš Radović, najbolji prijatelj Matija Bećković, novinarka Olja Bećković i reditelj Boris Miljković, a moderator je bila Brana Milunov.Događaj je počeo emotivno, pesmom „Milo moje“ za koju je tekst napisao upravo Dušan Radović, a kao nekad tako je i sada otpevala Bisera Veletalnić, uz klavirsku pratnju Vasila Hadžimanova.

Na pitanje kako su postali prijatelji, akademik Matija Bećković je odgovorio: „Prirodno“.- Čestitam svima 100. rođendan Duška Radovića. Nekada smo slavili taj rođendan zajedno, tako da smo bili neka vrsta vršnjaka i blizanaca. Četrdeset godina ja taj rođendan slavim sam, ali on je uvek sa mnom, jer on nije bio nijednog dana mrtav, niti je umrlo nijedno njegovo slovo. Ono je življe danas, i mi sada slavimo samo prvu njegovu stogodišnjicu, a biće ih unedogled – istakao je Bećković.Potom je priznao da je istina da je Dušku rekao da je budalaština kada mu se poverio da će raditi emisiju „Beograde, dobro jutro“ na radiju Studio B, po kojoj je danas najpoznatiji.

- Ja to mislim i danas. Kada mi je rekao da će u sedam ujutru da radi na radiju koji je imao domet do prvog potoka, mislio sam da ne postoji niko ko će u to vreme da ustaje i da sluša dve, tri rečenice koje je on na jedvite jade izmozgao tog trenutka. Međutim, nastao je požar i nije se ugasio ni do današnjeg dana. Ono što je on govorio je življe, nego što danas ljudi pišu po tim društvenim mrežama.Dodao je da je istina da mu je Radović jednom prilikom rekao: „Hoću da znaš da u mom životu nema ništa što sam sakrio od tebe".- To je jedna od najlepših rečenica koju sam čuo. On je to morao da izgovori, iako sam ja to znao i da to nije rekao.- Kao što Amerikanci imaju isklesane glave svojih predsednika na jednoj planini, i mi bismo to trebalo da uradimo sa svojim velikanima a jedna od njih bi bila glava Duška Radovića – zaključio je Matija Bećković i istakao da sve čega je mogao da se seti, ispričao je Zorici Hadžić koja je najzaslužnija za ovu knjigu.Autorka monografije Zorica Hadžić, profesorka Srpske književnosti 19. i 20. veka na Univerzitetu u Novom Sadu, rekla je da je njeno istraživanje počelo kada je došla u posed pisama koje je Duško Radović slao sinu Milošu dok je bio u vojsci.

- I onda sam rešila da pronađem Miloša, koji mi je potom otvorio porodičnu arhivu. Uz veliku pomoć i savete Matije Bećkovića, krenula sam u potragu za nepoznatim Dušanom Radovićem. Sve mi je bilo interesantno, jer sam pronalazila materijal koji ga otkriva kao sina, brata i oca, a ja volim i onog "ljutog" Duška koji hitro, brzo reaguje. Posebno su zanimljive polemike koje je vodio, njegova otvorena pisma jer je uvek reagovao na laž, posebno kada neko ulepšava svoju biografiju, odnosno kada se lažno predstavlja. U monografiji su zabeležena ta imena, a među njima ima veoma poznatih ljudi - objasnila je Hadžić i napomenula da je Duško Radović bio bolji pesnik za decu od Jovana Jovanovića Zmaja.Olja Bećković se prisetila trenutaka iz detinjstva kada su se njeni roditelji družili sa Dušanom i Zdravkom Šotrom.- Mislim da se moja sestra bliznaknjia Ljudmila prva dosetila da je zaljubljena u prelepog režisera, a onda sam ja želela da budem originalnija i da se zaljubim u nekog u kog se u tom trenutku niko ne bi zaljubio, pa sam izabrala Radovića – nasmejala je sve Olja i ponovila kako ga je u trećoj godini svog života zaprosila i da joj je kupio prsten sa plavim kamenom na pijaci.

Poznata novinarka je na kraju rekla da kada je prelistala monografiju „100 godina Duška Radovića“, shvatila je da svaka kuća treba da je ima.Najbolji drug Miloša Radovića, Boris Miljković Bota, svedočio je o gimnazijskim danima koje su provodili zajedno.- Retki su bili trenuci kada sam sretao Miloševog oca. Bilo je to predveče oko sedam, kada sedne u fotelju i zaspi, ili između tri i četiri ujutru, kada bismo mi odlazili iz stana sa devojkama i sretali Duška na putu za kupatilo, jer se tada spremao za posao.

Miljković je kazao i da se iz ove knjige vidi nekoliko likova koji čine Duška, a to je brižan otac, suprug sa puno nedoumica, a jedini nedostatak u stanu je bio on koji je stalno radio.- Međutim, sada to može da se rekonstruiše i možemo da budemo zahvalni što nije bio kod kuće to vreme jer onda ne bismo imali ovog Duška. On je bio jedan zanimljivi mrštavac i čini mi se da bi se čak i njemu ova knjiga na kraju dopala. Jer, njemu izmamiti osmeh ili klimoglav nije nikad bilo lako.Duško Radović je toliko poseban, naglasio je, da ono što je pisao ne može lako da se prevede na strane jezike.- On je element iz jednog posebnog Mendeljejovog sistema koji se pored magnezijuma, kalijuma… nalazi u svima nama – zaključio je Boris Miljković, koji se sa Slavimirom Stojanovićem Futrom i Dušanom Ševićem pobrinuo za izgled ovog luksuznog izdanja.Na mnogo načina je Duško Radović izražavao ljubav prema svom sinu Milošu, od „Sine Lako“, „Sine Miko“ do „Moj Mercedesu“, „Moja štedna knjižico“.

- Želim da se zahvalim svima koji su pomogli da se ova divna knjiga napravi. Moj otac je jednom davno rekao „Molimo domaće pisce da do daljeg ne pišu, nismo ni ovo pročitali“. On više ne piše, ali ga i dalje čitaju, sve više i više, kao da im je prvi put, kao da Duško nema sto godina i kao da nije prošlo već skoro četrdeset godina od kada je otišao. Njegove knige su i dalje nove, moderne, kupuju se, citiraju i poklanjaju. Duško je savremeni hit pisac. On je i dalje autoritet. Mnogi talentovani pisci odustali su od pisanja plašeći se šta bi im namrgođeni Radović mogao reći, a imao je običaj da kaže „ne razumem“ ili „šta ti ovo znači“ ili „šta ti je ovo trebalo“ – rekao je Miloš Radović, a onda se osvrnuo na monografiju:- Zorica, Matija i svi mi želeli da poklonimo knjigu svim vernim čitaocima, onima koji misle da se pametniji i duhoviti Radović još uvek nije rodio, poklonimo knjigu gde će saznati nešto što o Dušku nisu znali. U njoj se on prvi put predstavlja kao sin, kao otac, brat, muž, prijatelj, istomišljenik i neistomišljenik. Mrgudni Radović se osmehnuo  iz ove knjige i verujem da bi se obradovao da je imao priliku da je vidi. Osmehnuti Radovića bio je izazovan zadatak i ja sam siguran da smo svi zajedno u tome uspeli.

Ovo čarobno veče završeno je pesmom „Sve što raste, htelo bi da raste“ na stihove Duška Radovića, poznatom i kao himna „Zdravica“ Međunarodnog susreta dece „Radost Evrope“, a otpevao ju je Hor Dečjeg kulturnog centra Beograd.****Bonus video: "Uisak nedelje" - O dobrim delima Duška Radovića

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=duskoradovi1-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4716347"]