Raša Bukvić: Živimo u vremenu kad se bolesti reklamiraju s bilborda

- Marko u Šćepanovićevom romanu, kada saopšte da su mu dani odbrojani, odlučuje da se vrati u rodno mesto na grob svog pretka Joksima verujući da će mu se ponoviti anegdota koja je ostala upamćena u njegovoj porodici - da je njegov pradeda jednom umro, pa je na daći ostavio jedno oko poluotvoreno i kada je video kakav se ološ tu okupio i kako su počeli da lažu i da se hvale, iz inata se probudio, sve ih oterao i živeo još devet godina. Taj “šćepanovićevski” motiv junaka, koji ne želi da umre, već da istraje na svom putu od porodilišta do spomenika, da želi duže da traje i da njegov život ima dublji smisao - naročito me je nadahnuo - kaže Bukvić.

Kako naći tu suštinu, zadržati je i ostati joj dosledan?- Monoteističke religije su davale odgovor na ta pitanja. Čovek kada zatvori oči i oseća, nije svestan da je smrtan, njegova duša se protivi i kaže “ne” jer imamo osećaj života i u devedesetim i u stotim. To sam mogao da vidim u Puriši. Bio je motivisaniji, čiliji i vedriji od mojih prijatelja koji su mlađi od mene. Duša se u čovekovom telu, koje je smrtno, buni. A možda je duša u pravu, jer ona pripada večnosti. Nije stvar što si samo živ. Bitan je taj delić duše u tebi, ta snaga duha koja te čini zaista živim. To je Puriša imao.

Marko odlučuje da prestane da govori i da dela, te film prelazi u narativ bez dijaloga. Živimo li danas u vremenu gde se mnogo priča i obećava, a malo dela?- Živimo u vremenu u kojem se naše bolesti reklamiraju sa bilborda. Mi spašavamo decu sa bilborda i preko SMS poruka. Nijedno vreme nije bilo dobro, ali ovo je drugačije. Ranije smo imali neprijatelje koji su nam dolazili, pa smo se branili. Bili su konkretniji i vidljiviji. Današnji neprijatelji sa pojavom dronova, veštačke inteligencije, mislećih mašina, su specifični. Prva smo generacija koja se s tim suočava i mislim da ovaj film postavlja upravo ta suštinska pitanja - kako ćemo mi delati kada nam se saopšti da su nam dani odbrojani. Tek ćemo tada morati da odvojimo šta je važno, a šta nije, da bismo sačuvali to malo duše koja nam je data. Kada sam radio na ovom liku morao sam da prolazim kroz različita stanja i propitivanja - kako se osećam u odnosu na moju smrtnost.I kako se osećate?- Borio sam se sa svojim demonima, strahovima, i razmišljanjima i nema tu mnogo pametnih odgovora, više konstantno promišljanje. U poslednje vreme tumačim često dramske junake koji se sukobljavaju sa nepravdama, besmislom, smrću. Često sam sebi postavljao ta pitanja i mislim da se za sada ne dam. Zadovoljan sam što sam konačno dobio prostora u svom životu da tumačim ozbiljne karaktere. Dosta sam čekao i strpljivo dočekao. Puriša mi je mnogo pomogao i podržao me. Bio bih veoma srećan kao glumac kada bi ovo filmsko delo postavilo pitanje nekim ljudima koji su još uvek mladi i živi, da shvate da imaju vremena da urade sve ono zbog čega bi oni kasnije bili sigurni da je njihov život imao smisla. Jer kada život ima smisla, onda ni smrt nije problem, lakše se prihvati odlazak. Živeli smo kao mladi, borili se kao odrasli i umiremo ponosno. Kada nije taj slučaj, onda se čovek bori za tu svoju telesnost.

Šta ćete sa sobom zauvek nositi od Purišinih saveta?- Nikada neću zaboraviti njega koji se stalno ljutio kada bi mu neko rekao da je ovo njegov poslednji film. Ispravljao nas je i govorio: “Ovo je moj pretposlednji film”. Koji je bio taj poslednji o kojem je govorio, stvarno ne znam, ali bih voleo da ga gledam kada mu se pridružim gore među oblacima.Nedavno ste završili i snimanje ostvarenja “Lančana reakcija” Dragana Bjelogrlića gde tumačite lik doktora u Institutu Vinča u vremenu kada se radilo na stvaranju atomske bombe. Zbog čega je važno da se ispriča ova priča?- Taj film podseća gledaoce na to da je Jugoslavija 1957. godine bila na nivou da pre Francuske i mnogih evropskih zemalja, bude na korak od rešenja za nuklearnu energiju i bombu. O tome se malo pričalo kod nas. Samo osvetljivanje te priče vraća nadu običnom čoveku da mi nismo tamo neka mala, nebitna zemlja, nego da smo se u vrtlogu velikih istorijskih događaja prošlog i pretprošlog veka, nalazili na poziciji odakle smo mogli da delamo i da preokrenemo ko će u tom trenutku biti pobednik. Što je bilo slučaj i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

U jednom intervjuu ste rekli da vam je žao što niste imali prilike da doživite Jugoslaviju koja je bila nekad, već samo njen loš kraj.-Nisam i ne mogu da budem jugonostalgičan, jer sam u dvanaestoj godini mog života, tada sam bio Titov pionir, doživeo sve ono najgore od Jugoslavije. Isplivalo je ono najlošije što se prećutkivalo, sve ono na čemu se nije radilo. Jugoslavija je obeležila moj život na način da sam 20 godina zbog toga što sam bio deo Jugoslovena koji su istočno od Drine, morao da obijam pragove raznoraznih ambasada svaki put kada bih hteo ili morao da putujem. Konkretno mogu da kažem šta je ona meni donela od 1997. do 2009. kada su ukinute vize. I ne samo to. Tu su iseljavanja porodica, stradanje bližnjih… To su ozbiljne tragedije koje sam doživeo. Nisam toliko jugonostalgičan, ali ta moja misao koju sam dao tada, išla je u pravcu da mi je žao što nisam učestvovao u najlepšem delu jugoslovenskog perioda – sedamdesetih i početak osamdesetih kada je bila zaista obećana zemlja.

Tokom karijere u Francuskoj imali ste prilike da naučite zanat od mnogih svetskih zvezda, poput Brusa Vilisa, Katrin Denev… Koga ste najviše upamtili?- Definitivno Eda Harisa. Imali smo divnu scenu u filmu “Run all night”. Ostao mi je u posebnom sećanju kao jedan vedar dečkić u svojoj sedamdeset i nekoj. Eto, opet navodim dečkiće u ozbiljnim godinama. Ali, to je taj duh, on se raduje svakom snimajućem danu, novom partneru, iskustvu. Svi ti najuspešniji ljudi su uvek najdostupniji. Ljudi koji imaju osećaj neostvarenosti prave probleme…Latili ste se nedavno i pozicije iza kamere. Režiraćete sledeće godine film "Antitalenti"...- Sarađujući sa morem reditelja i sam se osmelio da pređem na njihovu stranu jer sam često zamerao što nisu dali neku bolju šansu. Eto sada je došlo vreme da i mene kritikuju. “Antitalenti” donose priču o četrnaestogodišnjem matematičkom geniju koji ulazi u trgovinu oružjem u hiperinflativno vreme 1993, da bi obezbedio sredstava da kupi bas, pojačalo, bubanj i mikrofon da nastupi na maloj maturi i privuče pažnju devojčice koja mu se dopada. Biće to moja prva režija dugometražnog ostvarenja. Pre toga sam se oprobao na kratkom metru. U pitanju je “Još jedan dan” sa Mirom Banjac u naslovnoj i jedinoj ulozi. Banjac je briljirala u tih 15 minuta. Igra bakicu koja ne namerava da umre dok ne oženi svog unuka. Živi sama u rurarlnom ambijentu i jedini momenat za razgovor sa čovekom je jednom mesečno sa poštarom kada joj donese penziju. Kada on ode, njenu kuću ispunjava potpuna tišina koja je podseća da je samoća u starosti nepodnošljiva. Međutim, ona pronalazi trenutke radosti i igre u zvucima koji ispunjavaju tu tišinu. Ona komunicira sa gavranom, zamrzivačem… Nadam se da će kratki film imati bogat festivalski život.Bonus video: Raša Bukvić o saradnji sa Purišom na njegovom poslednjem filmu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=radivojeraabukvikakojedoekao-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5517698"]