Meni je prirodno stanje, što bi TBF rekli "Uvik kontra". Kad je bio Milošević idemo kontra, istog časa kada je pao, snimali smo "Mileta protiv tranzicije" kontra novoj vlasti. Moraš uvek biti kontra jer to je tvoj zadatak kao umetnika, da otvaraš nove poglede, mogućnosti i vidike, kaže reditelj Radivoje Raša Andrić uoči premijere novog filma "Leto kada sam naučila da letim".
Raša Andrić reditelj je sada već kultnih filmova poput „Munja“, „Kad porastem biću Kengur“, „Tri palme za dve bitange i ribicu“, a nakon skoro 20 godina publika će od 16. februara imati prilike da pogleda njegovo novo filmsko ostvarenje „Leto kada sam naučila da letim“.
Koliko se Beograd menjao, gde su sada Mare, Pop i Gojko Sisa, koje su to nove generacije koje su nas nasledile i zašto su homor i iščašenost najbolje oružje protiv sveta u kojem živimo, razgovarali smo sa Andrićem u jednoj od retkih preostalih starih pivnica u Beogradu, te se tako i nameće prvo pitanje o Beogradu nekad i sad…
– Već sam mator da bih znao kakav je Beograd sad u odnosu na onaj recimo iz „Munja“. Ima već 10 godina kako ne izlazim kao nekada, tako da nisam siguran koliko znam sadašnji andergraund. Kako stariš, tako ti se i smanjuje krug ljudi jer ukapiraš da nemaš vremena za sve, tako i sa gradom. Meni je pomalo čudan. Promenio se, ali i treba da se menja. Beograd je sada prilagođeniji nekim novim generacijama, a ne mojoj, što i treba tako da bude. Međutim, ljudi u njemu, mislim da se nisu mnogo promenili. Priliv sa strane nije uspeo da ga izmeni, kao što je na primer izmenio Sarajevo. Beograd je uspeo da sve to upije i kao i u Njujorku kada se šetaš, staviš slušalice i posmatraš ljude oko sebe. Ne treba ti ništa drugo, a ja, nekad tako i nađem lik za svoj novi film.
Pomenuli smo te mlađe generacije. Vaš novi film je njima posvećen.
– Velika je odgovornost raditi za mlade. Ali, nikako ne smeš da budeš u frci dok radiš za bilo koga, a kamoli za decu. Uspeo sam da ubedim sebe da znam dovoljno toga o deci, otac mi je bio dečji pisac, urednik u redakciji i učenik Duška Radovića… Imam neka leđa. Otvorenog srca sam se upustio. Kao i za sve druge svoje filmove, nisam kalkulisao da li će i kome šta da se svidi, već sam radio onako kako sam osećao. Ovog puta sam morao malo da se pretvorim u dete, što mi nije bilo teško jer to i jesam. Mislim da svaki čovek koji nešto kreativno radi, mora da bude malo i dete, jer treba da se igra. Svi zajedno smo se igrali, bilo nam je naporno, ali i lepo. Budi iskren i radi onako kako misliš, pa cepaj, ako uspe, uspe…
Šta poručujete današnjoj deci?
– Više je poruka u filmu, od toga da traba da što češće ostaviš telefon kako bi živeo život, jer taj u telefonu je samo život napravljen od gline, do toga da treba da što više koriste vreme dok su još deca jer to brzo proleti. Uvek žuriš da odrasteš i detinjstvo prođe u toj želji da budeš stariji. Živite sada. Film ima i drugi nivo, za roditelje, tu je osnovna poruka: obnavljajte pokidane veze jer za to nikad nije kasno.
Govorite o vezi između Srba i Hrvata?
– Nismo želili da to bude u prvom planu kao prst u oko. Hteli smo da sve vreme bude tu, ali ispod i onda da ne opterećuje film. Meni je bila najvažnija stvar da se ljudi ponovo povežu, ljudi, a ne države, za države me baš briga. Ljudi su na kraju ljudi, nisu Srbi, Hrvati, Bosanci, crnci, belci… Nije bilo lako reći to, a da ne bude patetično. Glavna stvar mi je bilo da pobegnem od patetike i onda kad dođe neka scena koja preti to da bude, ja je brzo sasečem. Tako je bilo i u prethodnim filmovima, u poslednjoj sceni „Kengura“ kada svi uzvikuju ženska imena, moglo je da preraste u patetiku da Hibrid nije uzviknuo muško ime. U stvari sam malo „majstor kvariš“, pustim da ti se stegne grlo, da ti bude toplo oko srca, ali ti ne dam previše toga, već sasečem nečim smešnim ili ironičnim.
Humor je uvek vaše oružje i kada se bavite ozbiljnim temama. Koliko je teško ne preći u banalno?
– Kao narod tako komuniciramo. Stalno smo u nekom sarkazmu i ironiji i kada odrasteš u takvom društvu nije teško da to preneseš na sve što radiš. Mislim da uvek treba okretati na zajebanciju jer nam je život takav kakav jeste. Meni je humor urođen. Najveća muka u snimanju ovog filma je možda bilo to što smo morali da izbegavamo psovke. Naš jezik je toliko bogat psovkama i jednom ružnom reči možeš glumcu da objasniš bezbroj stanja, da mu daš pravu indikaciju. Pitao sam Olgu Odanović kako oni to u pozorištu rešavaju, a ona mi je odgovorila: „Pa kako drugačije nego psovkama“. I tako smo i nastavili, kažemo deci zvanično, a onda šapnemo. Znali su to i njihovi roditelji, šalili smo se zajedno.
Kao i u „Munjama“ i ovde je sudar generacija, samo drugačijih. Šta se desi nakon tog sudara?
– Još dok sam bio klinac kapirao sam taj jaz između generacija i tada sam sebi govorio da kad porastem i postanem ta matora generacija, da ću se jako truditi da slušam mlađu. Kao što sam ja želeo da mene slušaju. Mada je taj jaz sada mnogo veći, može da se savlada. Kada skineš sve te ljuske od luka, uvek ostane isto jezgro, dete je dete u bilo kom vremenu. Samo su oblande drugačije. Decu ne možeš da foliraš i to mi je bila glavna ideja vodilja.
Sergej Trifunović u svojoj knjizi „Stovarište“ kaže da kada ste snimali „Munje“, iako je sve bilo pomoću štapa i kanapa, „mogli ste sve“. Da li taj nedostatak novca može nekad da bude dobar za kreativnost?
– Uvek je tako. Kada imaš novca možeš da mažeš oči gledaocima. Ako nemaš para da letenjem, sudarima i akcijom održavaš pažnju, onda to moraš da radiš onim što je suštinskije od specijalnih efekata. To što nemaš, nisu lanci koji ti veziju ruke, već taj nedostatak oslobađa krativnost.
Da li ste tada bili svesni da pravite film koji će i nakon toliko godina biti hit?
– Uvek pravim film za sebe, jer i ja sam publika. Kad su „Munje“ u pitanju, mislio sam da pravimo mali andergraund film koji će gledati 20.000 ljudi, ako imamo sreće. Producent mi je govorio da sam lud i da je to hit. Čekao je da prođu izbori, Sloba je pao i onda ga je pustio. To je doprinelo da film toliko dobro proradi. Svi su bili pod stegom vladavine sankcija, rata i svega i kada je to puklo, svi su udahnuli i onda su naletele „Munje“. Mada to ostvarenje i dalje dopire do ljudi.
Zbog čega ljudi toliko vole i prepoznaju se u vašim likovima i danas?
– Pre svega, volim glumce i likove. Volim čak i Gojka Sisu. Sa Đuričkom smo radili na tome da nađemo opravdanje za taj lik. Inače i u životu uvek nalazim opravdanje za svakog. Posmatram ljude i pamtim njihove postupke, pa primenim u filmu i to daje životnost scenama i likovima. Tako je i Mića Momčilović, scenarista „Kengura“ dugo provodio vreme u kladionicama i dobili smo te sjajne likove koje svako prepoznaje.
U pripremi su „Munje opet“. Dokle je stiglo i gde su i ko su ti likovi danas?
– Sve je neizvesno dok se ne završi. Strepiš uvek. Radimo na scenariju i dalje. Neke pare imamo, neke glumce smo okupili… Oni su isti likovi u novom vremenu. Nije ono da su ostarili, jedan je zaposlen u pošti, drugi negde drugde, nego su u potpunosti isti kao što su bili, ali se vreme promenilo. Film je o generacijama i prevazilaženju jaza između njih kroz muziku.
U sve što ste radili uvek ste na neki način utkali kritiku društveno-političke sitiacije. Kako je sada komentarišete?
– Uvek volim da znam zašto baš sad snimam taj film. Ta društvena angažovanost se onda sama od sebe nameće, te moraš da imaš odnos prema njoj, makar bio i ignorisanje. Sada je sve totalno dno. I u svetu i oko nas. Diplomatija je katastrofalna. Nema osnovne pristojnosti, moral se urušio… Međutim, to isto se govorilo i pre 100 godina. To se samo tako kotrlja. Sve je loše, a prvo moramo da radimo na obrazovanju. Jedino što ljude odvaja od životinja je držanje reči. To se izgubilo. Druga stvar su institucije koje su samo u službi novca i interesa. Ali, da bi se nešto popravilo i da ne bismo ponavljali stalno iste rečenice, ljudi moraju da budu spremni na žrtvu. Neće se ništa popraviti samo od sebe. Decu moramo da naučimo, jer od odraslih više nema vajde.
Pored humora, vaš rad karakteriše ta pomerenost i iščašenost. Da li tako vidite svet ili je to vaš odgovor na njega?
– Meni je glavno uvek bilo da prkosim. Uglavnom sam zbog toga nagrabusio. Suprotstavljao sam se i uglavnom uvek dobijao batine. Znam da neću dobiti tu tuču, ali teram po svom. To pokušavam i svojim filmovima. Takav sam. Meni je to prirodno stanje, što bi TBF rekli „Uvik kontra“. Kad je bio Milošević idemo kontra, istog časa kada je pao, snimali smo „Mileta protiv tranzicije“ – kontra novoj vlasti. Moraš uvek biti kontra jer to je tvoj zadatak kao umetnika, da otvaraš nove poglede, mogućnosti i vidike. Ako ideš niz dlaku nema nikakvog progresa. Na taj moj stav je veoma uticala muzika. Uvek sam slušao buntovničku muziku. Ako si takav, onda to transportuješ u filmovima jer je to deo tvog bića.
Bonus video: Podcast Snaga uma i gost Radivoje Raša Andrić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar