Mehanizam koji pokreće ovaj svet u kojem se nalazimo je definitivno sukob, a čovek širom planete se susreće sa otuđenošću s kojom mora da se bori okretanjem ka sebi. Jedina revolucija na ovome svetu koja je važna, je revolucija protiv samog sebe. Stvar je u dubokoj analizi i menjanju sebe. Mislim da smo naivni bili kada smo u doba "Govedine" smatrali da tek tako možemo da menjamo svet i da ćemo kroz našu muziku menjati druge, kaže za Nova.rs Ognjen Janković, jedan od frontmena Beogradskog sindikata i reditelj.
Kroz 23 godine koliko postoji Beogradski sindikat Janković sa svojom ekipom na svoj način pokušava da oslika društvo i svet u kojem živimo i tako se sa njim suoči. Sada je odlučio da to prvi put učini kroz film, te se latio rediteljske palice i snimio ostvarenje „Zlatni dečko“ koji će svoju premijeru imati 11. januara u Kombank dvorani.
Priča je smeštana u surov svet fudbala koji melje mladog talentovanog čoveka, a sa čime se sve suočava svako mlado biće u ovom otuđenom svetu, šta se desi kada ga mašina sažvaće i ispljune, kao i da li je jači glas filma ili muzike, razgovarali smo sa Ognjenom Jankovićem.
– U našoj priči fudbal je samo okidač za razvoj događaja. Fudbal smo namerno odabrali da bude okvir, jer priča o Zlatnom dečku je priča o talentovanim ljudima. Moja premisa, od koje je sve počelo, je bila ideja o prokletstvu talenta u kojem god zanimanju. Pitamo da li je talenat prokletstvo ili dar od Boga. U današnje moderno doba u kojem je novac jedini orjentir, jer se izjednačava sa onim što mi zovemo svet odraslih, mladi ljudi se teško snalaze. Mnogo toga se oslanja na vaspitanje, poreklo, karakter i na društvo, okolinu sa kojom se susreće. U fudbalu je to najočiglednije jer je to teren na kojem se najviše svetskih para vrti. U tom svetu imaš najviše ajkula koje se šunjaju sa strane. Ali film nije samo tamna strana fudbala, već pre svega jedna ljudska, univerzalna priča.
Na koji način je predstavljen taj svet?
Kada smo razgovarali Vuk Ršumović i ja o žanru, rekao mi je: „To je film o odrastanju“. Ovde pratimo prelomni trenutak jednog mladog bića. Navikao je na posebnu vrstu života, na luksuz, na neki manir koji mu je dostupan, ali i serviran. Dovoljno je mlad da ne zna za bolje i drugačije. Nema vremena da traži, niti da proba bilo šta jer kada te ta mašina takvog sveta uhvati samo te samelje. Postavlja se pitanje zašto smo robovi novca, situacija, profesija… U osnovi fudbala je ista priča, bilo gde na meridijanu, rodi se jedno dete i jedini cilj svakog mladog, talentovanog fudbalera je da se probije na svetskom nivou. O toj univerzalnosti priče govori i činjenica da smo još pre montaže imali potpisan ugovor sa „Beta filmom“ iz Minhena o svetskoj distribuciji. Publika iz celog sveta će moći da se poistoveti i da razume ovu priču jer se radi o ljudskim željama i potrebama.
Šta se dogodi sa mladom osobom kada je ta mašinarije ispljune?
– Njih najviše melje ta pretpostavka o svetskom uspehu. Ona zahteva žrtve. Kao kada magarcu stavite šargarepu i on je negde daleko vidi. Ovde nema čak ni šargarepe, ovde je reč o zamisli o nekom srećnom životu, tamo negde u super modernom klubu, u nekom bogatstvu i izobilju, koji daje samo privid sreće, što se u odrastanju svakog mladog čoveka u većini slučajeva rasprši u milion delića. To je trenutak nemerljive tuge, susret mašte sa realnošću. To su mladi ljudi bez ikakvog sistema vrednosti, bez vaspitanja, pažnje, a najvažnije bez ljubavi. Kod mladih sportista je to izuzetno očigledno. Zato smo Vuk i ja odlučili da glavna tema bude upravo nedostatak ljubavi. Oni gube osećaj pripadnosti, postaju otuđeni od samih sebe.
Kako nadomešćuju nedostatak ljubavi?
– Obično to bude jeftina i laka zabava, konzumiranje narkotika, bekstvo u neku sitnu, klinačku imaginaciju koja ti na kraju ili dođe glave ili se jedva iščupaš. Na tim mladim sportistima počiva celokupna industrija zabave koja radi kao jedna ogromna mašina koja se ne zaustavlja. Možemo to i zamisliti kao voz na koji se ukrcaju, a poenta je da možda nije nikad ni želeo da uđe u njega. To je takođe tema „Zlatnog dečka“ – ukrcao sam se na voz, a da li sam uopšte želeo da kupim tu kartu. To je važan socijalni kontekst filma. S druge strane, mislim da je uspeo da izvuče nešto što je bio i moj lični senzibilitet, a to je ta emotivna nota koja mi je neverovatno važna i u kojoj leži spas. Zvuči kao kliše, ali ljubav će nas jedina spasiti.
Pomunili ste otuđenost. Možemo li reći i da je to najveća boljka današnjice?
– To je suština svega. Važan aspekt ove priče je baš ta otuđenost nas od samih sebe, pa onda i jedni od drugih. Pandemija je ubrzala taj proces i imam utisak da, ako je nešto dobro, da me neko ne shvati pogrešno, ali ako je nešto dobra tekovina ove pošasti je zapravo to što su neke stvari obelodanjene, što možemo u ovom trenutku tako jasno da vidimo stvari koje smo godinama unazad osećali. Lako je nama da optužimo decu što vise na telefonima, to što nemamo vremena jedni za druge, ali čovek širom sveta se susreće sa otuđenošću. Mora da se bori za svoju ljudskost, da je osvesti za početak i da radi na tome aktivno. Jedna od stvari je okretanje ka umetnosti. Jer umetnost je ta koja nam je potrebna u trenucima kada su nam ugrožena osnovna životna načela.
Baš zbog tih osnovnih životnih načela ljudi su izašli na ulicu. Kako komentarišete i vidite budućnost svega toga?
– Tačno, ali ja se sećam te priče i pre 20 godina. Pametni ljudi su najavljivali da će se ratovi u budućnosti voditi zbog vode, hrane i vazduha. Mi na neki ludački način hrlimo u Orvelovu budućnost kojoj se u isto vreme smejemo, a idemo ipak ka njoj. Tako dobijamo jednu šizofreniju. Zato bih svima predložio da gledaju film „Dont look up“ jer je to tačno ovo o čemu mi sada pričamo i šta smo postali. Ne verujemo očiglednim stvarima, jer su nas i očigledne stvari dosad prevarile. Ne možeš u današnje vreme nikoga da optužiš ako si inteligentan i dobronameran, a na kraju dana, to najbolje dokazuje najveća podela trenutno – na vaksere i antivaksere. S jedne strane dobiješ potpuno legitiman odgovor, obrazložen i utemeljen na 60 godina svetske medicine – zašto bi trebalo čovek da se vakcinište, a opet sa druge stane dobiješ ljudski i emotivan odgovor zašto neko to ne želi. A u pozadini svega toga stoji sukob. Mehanizam koji pokreće ovaj svet u kojem se nalazimo je definitivno sukob. To nije ništa čudno jer od antičke istorije svaki zamajac drame je upravo to, a mi živimo sada jedan dramski komad u kojem su podele i otuđenje glavna stvar. To otuđenje o kojem sve vreme pričamo uskoro će postati nepodobna tema jer će postati nevažna. Taj novi, vrli čovek kome se stremi, on ne sme da ima tu vrstu slabosti. O tome nam je Orvel pričao. Mi se kunemo u svetske klasike, a tada su bili neshvaćeni, a evo sad ono što su Harms i Orvel pisali, to živimo. Ludilo leži u tome što je čovek svestan svega, ali na kraju ništa ne uradi.
Beogradski sindikat već 23 godine govori o svemu ovome. Umorite li se nekad i da li posumnjate u svoj glas da li dopire do ljudi kada vidite da se ništa ne menja?
– Iskreno se nadam da je naš glas dopreo do ljudi. To mi dokazuje kada mi prijatelji kažu da je muzika BS dopuna kućnog vaspitanja za njihovu decu. Kažu mi: „Lakše je da pustim nekoliko bitnih pesama BS da se zamisle i razumeju kroz vaš jezik gde žive.“ To je najvažnije u ovome što radimo. Na koncertima vidiš ljude kojima to znači, vidiš zajedništvo potpuno različitih persona. Mi to zovemo sindikalna borba. To je folder u koji možeš da učitaš mnogo različitih vrednosti, skup različitih mišljenika koji stvaraju jednu posebnu energiju koja nam daje snagu, podmlađuje nas. Nama je Sindikat kao Dorijan Grej i njegova slika.
Šta se promenilo tokom ove 23 godine BS?
– Ako posmatram lično, ja sam odrastao uz taj bend, svi smo. Kao klinci smo počeli žustro, krenuli na nož. Vremenom odrastaš i sazrevaš. U mom ličnom sazrevanju najvažniji pomak mi je susret sa verom. Onog časa kada prihvatiš da je ljubav jedina stvar koja može da spasi svet i koja jedina ima smisla, onda dobiješ novu snagu u životu i to je motor na koji radim. Iz neke klinačke potrebe da menjamo ceo svet mi smo shvatili da na prvom mestu moramo da menjamo sebe. Postoji jedan divan duhovnik koji je bio panker iz San Franciska – Serafin Rouz. On je nakon jedne propovedi Svetog Jovana Šangajskog odlučio da se zamonaši i da krene da prikuplja istomišljenike. Oni su takođe bili pankeri i iz te priča se rodio časopis, jedan fanzin u potpuno pankerskom maniru koji se zvao „Smrt svetu“. Imao je slogan koji je meni otvorio oči, a to je da je jedina revolucija na ovome svetu koja je važna, revolucija protiv samog sebe. To je pretpostavka da se sve zlo i dobrota kriju u nama i ako se na pravi način izborimo sa tom činjenicom možda postoji šansa da promenimo svet na bolje. Stvar je u dubokoj analizi i menjanju sebe. Mislim da smo naivni bili kada smo u doba „Govedine“ smatrali da tek tako možemo da menjamo svet i da ćemo kroz našu muziku menjati druge.
Ipak vaša muzika utiče na klince i one tada, a i ove sada. Koliko je teška ta odgovornost?
– To je užasno velika i opasna stvar. Imali smo veliki „Alal vera“ slučaj. Pomislili smo da smo napravili pesmu koja je jasno ironična, a dobiješ kontra efekat. Gomila klinaca se „naloži“ na tu vrstu života. Tada nam se upalila lampica prvi put. Shvatili smo koliko je opasan teren. To se dogodilo i sa pesmom „Svedok saradnik“ koja je bila nesumnjivo kritička prema svemu najgroznijem u ovoj zemlji. Ali ne, određeni mladi su je doživeli kao lični „bust“. Razumem potrebu, ali smo od tada na sva zvona zvonili šta želimo i počeli smo da obraćamo više nego ikad pažnju kakve poruke šaljemo i kako su one shvaćene. Naravno da se nekad dogodi „zapaljiva“ poruka, jer ipak je Sindikat jedan nenormalan naboj energije. To se možda najbolje oseća u pesmi „Sindikalna priča“ koja je jedna od mojih omiljenih. Nekad mi je krivo što mnogi uopšte ne znaju o nekim pesmama kao što je „Druže“ koja je duboko intimna i lična. Zahvalan sam što smo uspeli da nađemo sami sebi prostor za svoju poeziju i ja je stvarno volim. Znam da ima onih koje su opšteprihvaćene i to je normalno, ali ja svojoj ćerki puštam i ove druge o samospoznaji, promišljanju sebe i puštam je da procesuira sama na svoj način. Znate, i u ovom modernom vremenu, nezamenljiv je direktan kontakt roditelja sa detetom. Još nema tih aplikacija koja to mogu da zamene. Ključ u životu svakog detata je dodir i zagrljaj roditelja. Moje dete zna da je najveća sigurnost u mom zagrljaju. E sad, kao i moje dete, tako i druga deca i ljudi iskoriste šta im treba iz naše muzike. Na to smo se navikli.
Da li ste se navikli i na to da je muzika BS uglavnom iskorišćena za političke proteste i u slične svrhe?
Beogradski sindikat je oduvek bio antipolitički bend. Mi u politiku više ne verujemo. To je prevaziđena forma i sistem odavno nema smisla. Ali ako pričamo o ličnom osećaju, mi smo odavno okusili da svaki protest u ovom gradu se događa uz puštanje naše muzike. Kao klinci smo se žalili, tužili neke stranke koje su bez ovlašćenja puštali, ali onda posle i to postane nebitno. I dan-danas je tako. Kao što Bregović ima orkestar za sahrane i svadbe, tako smo mi postali muzika za demonstracije. Sindikat policajaca takođe pušta neke naše pesme. Postoje neke stvari koje su kontradiktorne i mi s time pokušavamo da se mirimo. Pre neki dan nas je zvala neka stranka, novoformirana, da nastupamo za njih, ali smo se mi zahvalili jer 23 godine nismo nikada nastupali i nikome nismo dali svoju dušu, ne verujem da ćemo ikad. Lično ne verujem u političke sisteme, verujem u korenite promene nas samih kako bi našem društvu bilo bolje. Takođe, ono što nam je uvek bilo prebacivano je da smo utopisti i stalno su nam govorili da pređemo na nešto konkretno. To konkretno valjda je značilo, nemojte da dosađujete sa vašim traktatima šta bi mi trebalo da radimo i kako da budemo bolji, nego počnite da se bavite politikom. To znači da svi mi treba da odbacimo svoje živote i da se prisilno bavimo nečim drugim. Duboko verujem da ovom državom treba jednog dana da vladaju ljudi koji su obrazovani i obučeni za to i kojima mi ne treba da znamo ni imena, ali koji će štititi naše nacionalne, duhovne i ekonomske interese. Tada bi imalo bar malo smisla. Potreban nam je neko ko će brinuti o našim pravima.
Kako doći do toga, može li se to promeniti na ulicama?
– Mislim da je duboko ponižavajuće da 100.000 ljudi treba da izađe na ulicu da bi se odnos države i jedne kompanije doveo u pitanje. Ali, mi smo toliko poniženja dosad doživeli da smo do te mere oguglali. Mislim da ne postoji protest na kojem nisam bio. Feđa šeta bebu na poslednjim i obojica se pogledasmo i majke mi, ja više ne znam šta da kažem. Kada je bila korona i kada su na protestima bili ubačeni elementi, navijači… to je značilo da je ova država počela da koristi perfidne sisteme koji su uvezeni od preko – kako dezavujisati bilo kakvu ideju. Time se stvara osećaj da ne možemo da verujemo više nikome. I setim se Feđine prve pesme kada je nastupao pre Sindikata pod imenom „MC Flex“ još za vreme Slobe i zove se „Politička“. Refren je: „Ja stvarno nemam pojma o čemu se radi, ajde molim vas, recite ko za koga radi“. I ti shvatiš kada je to napisao, a ja sada sa 44 godine postavljam ponovo to isto pitanje. Sve je toliko deplasirano. Godinama sam nezadovoljan vlašću, ali i opozicijom. Zombi apokalipsa gde ne znaš gde si, i dok stojiš u mestu i čekaš, najbolje je da se baviš sobom. Nezadovoljan čovek, a nerešen i neutvrđen čovek je opasniji od bilo čega. To izaziva bes, a on se preliva na masu, ona postaje paljiva i tada dolazimo do nekih anarhističkih situacija koje nikada kroz istoriju nisu donele ništa dobro.
Ali ipak dođete na proteste… Šta daje nadu?
– Ne znam kako će doći do korenite i kvalitetne promene. Teško ali ulica je na kraju postala poslednje uporište. Nama su neki od poslednjih protesta bili inspiracija za pesmu „Izvini Srbijo“. U spotu devojka obučena u policijsku uniformu izvodi striptiz pred ljudima u odelima. Prozivali su nas da ćemo da budemo pohapšeni jer udaramo na službe. Ali, zapravo mi gledamo taj striptiz ceo život. To je metafora sistema koji prisiljava svoje službe da za njega rade. Da po potrebi skinu gaće, narodski rečeno. To boli. Jer kroz ljubav počneš da voliš i svog neprijatelja, a dokle god se delimo na ideološke potrebe u ovom društvu neće se ništa promeniti. Sve dok ne shvatimo da svi zajedno možemo nešto da uradimo. Što i jeste slogan Beogradskog sindikata. Tu se jedino krije neka vrsta promene. Naš svet je organizam, a mi smo ćelije, zato treba da delamo na ćelijskom nivou. Što je na kraju i suština i filma „Zlatni dečko“ – zajedništvo i povratak sebi.
Bonus video: Marčelo – Kljukani smo idejom da se ne podržavamo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar