Od roditelja sam naučio šta znači dobar film. Potom sam prošao kroz fazu Antonionija, Roselinija, Tarkovskog, Bergmana, Bunjuela... Pa sam se vratio korenima - filmovima koji te teraju da poskakujući istrčiš iz sale. Onda sam otkrio Džarmuša. E, to je bilo otkriće! A Džarmuš me je onda nekako vratio stripu, dakle na sam početak, kaže Raša Andrić.
Reditelj filma „Leto kada sam naučila da letim“ koji trenutno puni bioskope, je za program „Moj izbor“ u Jugoslovenskoj kinoteci dao listu filmova koje je „doživeo srcem i dušom“. Na svoj duhovit i opušten način u intervjuu za „Kinoteku“ govorio je o odnosu prema komediji, o Linču, Džarmušu, Karpenteru kao majstorima atmosfere, o specijalnoj vezi s Kinotekom, o roditeljima koji su mu formirali filmski ukus… U Izboru filmova koji će se prikazivati od 21. do 30. marta su ostvarenja „Rio bravo“, „Čudo u Milanu“, „Amarkord“, „Noć iguane“, „Sav taj džez“, „Plačljivko“, „Plavi somot“, kao i „Čudnije od raja“, „Dan kada su se svi smejali“ i „Tamna zvezda“.
Na vašoj listi preovlađuju filmovi za uživanje. Po kom ste ih kriterijumu birali?
– To su filmovi posle kojih sam se osećao ispunjenim. Iz bioskopa sam izlazio pun elana i odlazio u nastavak dana ili nastavak noći pocupkujući. S druge strane, ima tu naslova posle kojih sam bio duboko zamišljen, posle nekih nisam uopšte bio sposoban da progovorim dan, pa čak i dva. A i to je jedna vrsta ispunjenosti. Zadatak koji sam od Kinoteke dobio bio je da izdvojim filmove koji su na mene ostavili najdublji trag, koji su me oblikovali. Stoga na spisku nisu filmovi koji su najznačajniji, najvažniji, najdublji, nego oni koji su me obeležili, oni koje sam doživeo srcem i dušom, a ne glavom. Naravno, spisak takvih filmova znatno je duži, ovo je samo jedan isečak. Recimo, film uz koji uvek plačem – od trenutka kad Artura proglase za viteza usred borbe, u vodi, u rovu, pa manje-više do kraja – dakle film koji me svaki put pogodi, Bormanov „Ekskalibur“, nije se našao na spisku.
U programu „Moj izbor“ komedije su do sada bile ređe zastupljene, a vi ste ih odabrali nekoliko, istina u kombinaciji s drugim žanrovima. Šta je to što vas toliko privlači komediji i kao autora i kao gledaoca?
– Ja sam čovek vedra duha. Moj deda imao je ozbiljnu humorističku biblioteku, pa je sklonost humoru preneo na mog oca, a otac na mene. Kad odrasteš na takvoj literaturi, pored školske lektire, Stripoteke, Alana Forda, Džeka Londona, Karla Maja, Makarenka i silesije epske i naučne fantastike, onda je nekako prirodno da zavoliš filmove sličnog žanra. No, da se razumemo, nijedan film s mog spiska nije čista komedija. Spisak komedija u užem smislu, po uzusima tog žanra, koje stvarno volim vrlo je kratak. Većina holivudskih, naročito novijih, a bogami i francuskih komedija, zaista me nervira. Volim duhovite filmove, a razlika između duhovitih filmova i komedija je poprilična. Čak ni filmovi koje sam režirao nisu komedije. To su duhoviti omladinski filmovi. Jedino bi „Tri palme“… mogle, nategnuto, da se svrstaju u komediju. Ne bih da filozofiram o smehu i koristima koje donosi smeh i izazivanje smeha kod drugih, o katarzi koja se smehom oslobađa, samo ću reći da je smeh veoma važan. Jer, dođavola život bez ljubavi i smeha.
Linč, Džarmuš, Karpenter slove za kultne autore vaše generacije. Šta su vam značili u ranoj mladosti, a kako ih danas vidite?
– Sva trojica su, uz ostale kvalitete, majstori atmosfere. Osim priče, glumačke podele i ritma, i atmosfera je veoma važna u filmu. Kod Linča je često atmosfera suština filma. Ti doživiš poruku kroz atmosferu, a ne kroz priču. To je ozbiljno majstorstvo. Džarmuš uspeva da minimalnim sredstvima, ne samo finansijskim nego i filmsko-jezičkim, sagradi atmosferu koja te obuzme, potoneš u nju. O Karpenteru ne moram ni da govorim, u detinjstvu sam sve njegove filmove proveo držeći spremnu jaknu u krilu da bih, kad naiđe strašna scena, mogao hitro da je prebacim preko glave i očiju i da još hitrije zapušim uši. Pre nego što sam otkrio da se jakna za to može iskoristiti, bio sam u paklu, jer ili zakloniš oči ili zapušiš uši, a Karpenter napada svim sredstvima. I sada kad čujem Karpenterovu muziku, ne moram ni da vidim sliku – krv mi se smrzne. E, sad, ja ne da nisam majstor atmosfere, nego sam, naročito u početku, bio sačuvaj me bože, tako da su mi njih trojica podjednako važna i bila i ostala jer me podsećaju: „Rašo, misli na atmosferu, znaš da si klimav u tome.“
Kako ste se upoznavali sa starim majstorima, poput Hjustona i Hoksa. Da li ste bili redovni posetilac Muzeja Kinoteke?
– Kinoteka je presudna. No, u to vreme ni RTB (sada RTS) nije bio za bacanje. Film nedeljom po podne obavezno se gledao. Nije bilo reklama, a kamoli reklamnih blokova. I puštali su odjavnu špicu do kraja. Teška je sramota što špicu sada seku. Na svim domaćim kanalima. Vi, ljudi koji sečete, nemojte, molim vas, špica je deo filma, svojevrsna koda, odzvuk, interval koji ti da vremena da se slegne duša, da ti se skupe i sklope misli. Sekači špica, tim postupkom nagrdite film na samom kraju, kô makazama nam isečete emociju. Kinoteka u Kosovskoj nekad je bila kultno mesto. Sećam se, kada je bila Bunjuelova retrospektiva, ceo taj deo ulice bio je prepun ljudi. Kao da smo u Brazilu, ljudi se muvaju, većina njih bez karte, al’ nema veze – unutra je Bunjuel. Ja sam imao sreće jer je moja majka Bojana, dok je bila student Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, radila kao čitač titlova za filmove koji nisu bili titlovani na traci nego je ona u sobici pored projekcione kabine čitala s prevedene dijalog liste. Znala je odlično francuski, pa je „čitala titlove“ za francuske filmove. Šta to znači što ti je majka radila honorarno u Kinoteci? To znači da imaš vezu u Kinoteci! E, to je bila veza!!! Nikad kasnije nisam imao nikakvu važnu „vezu“. Ova za Kinoteku je bila najvrednija i najvažnija i ništa je neće nadmašiti. Nikakva mi više nije ni potrebna. U praksi to znači da ja stojim u gužvi, na onim prvim stepenicama koje idu od blagajne nizbrdo i netremice gledam gospođu razvodnicu, pa kad mi ona klimne glavom, ja samo prođem, bez karte. Večno nek je hvala gospođama razvodnicama. Od celog nekadašnjeg Beograda najviše mi nedostaju Kinoteka i Akademija, popularna Rupa.
Ko je najviše uticao na formiranje vašeg filmskog ukusa?
– Roditelji bez ikakve sumnje. Imam sreće što su mi i otac Vladimir i majka Bojana televizijsko-filmski ljudi. To je manje važno, važnije je što su oni ljudi od ukusa. Bili su dovoljno pametni da me ne sprečavaju skoro ni u čemu, a da me uprkos tome nežno usmeravaju. Ja bih vodio oca da gleda Brusa Lija, Bada Spensera i Terensa Hila u „20. oktobar“, a on mene u Kinoteku na Bal vampira, Arsenik i stare čipke, Dr Strejndžlava ili kako sam prestao da se plašim bombe i Rio Bravo, kasnije i na Godara. Majka me je uputila na filmove kao što su If Lindzija Andersona, Žil i Džim, O jagodama i krvi, 400 udaraca… Mislim da sam Kosu gledao jedno tri puta s Bojanom i verovatno još toliko puta s društvom. S Bojanom sam išao i na događaje koji su se zvali „Filmski maraton“. Obično su se dešavali u Domu omladine. Prikazivali bi se 24 časa filmovi jednog autora. Neprekidno. Na primer, Hičkoka. Išao sam s majkom jer skoro niko od ljudi koje sam poznavao, sem Bobana Skerlića, nije bio lud da ide na ceo jedan neprekidan dan filmova. Od roditelja sam naučio šta znači dobar film. Potom sam prošao kroz fazu Antonionija, Roselinija, Tarkovskog, Bergmana, Bunjuela… Pa sam se vratio korenima – filmovima koji te teraju da poskakujući istrčiš iz sale. Onda sam otkrio Džarmuša. E, to je bilo otkriće! A Džarmuš me je onda nekako vratio stripu, dakle na sam početak. A stripove, pored onih koje sam sâm birao, doturao mi je Vladimir.
Kako sada birate šta ćete gledati – prema autoru, temi, na osnovu preporuka kritike ili prijatelja?
– Na sva četiri načina. Kritici najmanje verujem. Ne zato što nema dobrih, poštenih i bez zadnje namere kritika, nego zato što mi je teško da ih pronađem. Nekad su postojale „Filmske sveske“, „Filmograf“ i „Sineast“ i to je bilo to, a sad je kroz pretrpane vrleti sajberspejsa teško probiti se. Bar meni. Osim pomenutih, imam još jedan aršin. Kad vidim da je britanska produkcija, bilo filmska bilo televizijska, ili britanski glumci, nastavljam da gledam i vrlo često odgledam do kraja. I za kraj, supruga Lidija, dramaturg/dramaturškinja, primorava me da gledam psihološke drame. I moram priznati da se navikavam na njih.
Bonus video: Klara Hrvanović i Radivoje Raša Andrić: Voleli bismo da vidimo decu u bioskopima
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar