0
Opus Dragane Ilić, posvećen portretu i terakoti, zauzima sasvim izdvojeno mesto na umetničkoj sceni, kaže za Nova.rs Rajka Bošković, autorka izložbe "Dragana Ilić, Portret - Igra otkrivanja i/ili razotkrivanja" u Muzeju savremene umetnosti.
Piše: Nikola Marković
Veoma prepoznatljiv portretski opus vajarke Dragane Ilić (1966-2020) biće u fokusu predstojeće izložbe „Dragana Ilić, Portret – Igra otkrivanja i/ili razotkrivanja” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Njen rad, ostvaren u terakoti i posvećen ne samo klasičnoj temi (portreta) već i tradicionalnom materijalu (glini), predstavlja „jedinstvenu pojavu koja u turbulentnim vremenima mnogobrojnih i raznovrsnih novina savremene umetnosti kraja 20. i početka 21. veka tek treba da zauzme svoje pravo mesto na savremenoj umetničkoj sceni“, navodi se u uvodnom kustoskom tekstu.
Izložba će biti otvorena od 22. avgusta do 13. oktobra, a sa autorkom izložbe dr Rajkom Bošković, kustoskinjom Zbirke skulpture i instalacija MSUB i muzejskom savetnicom, razgovarali smo za Nova.rs o Dragani Ilić i njenom opusu, ali i o svemu što nas čeka u okviru ciklusa posvećenog vajarkama s naše umetničke scene.
Kako vidite odnos Dragane Ilić prema glini kao dominantnom materijalu u njenom portretnom radu? Na koji način se njen pristup prema materijalu odnosi prema konvencijama i šta je to što je suštinski u njenom pristupu glini?
– Budući da su poslednje decenije 20. stoleća prošle u znaku fenomena i pojma „proširenog polja skulpture”, uz primenu svih novih mogućnosti shvatanja i oblikovanja skulpture do granice prepoznatljivosti, skulptorski opus Dragane Ilić posvećen (skoro) isključivo portretu – kao klasičnom žanru, i terakoti – kao tradicionalnom materijalu, zauzima sasvim izdvojeno mesto na tekućoj umetničkoj sceni.
Može se reći da su i njen odnos i način oblikovanja odabranog materijala – gline takođe klasični, jer svoje skulpture radi modelovanjem na vajarskom stalku, dlanovima i prstima oblikujući dela, bez upotrebe ikakvih pomagala koja omogućava savremena tehnologija. Takođe, s obzirom na to da je umetnost, pa i skulptura sa kraja 20. i početka 21. veka u znaku česte upotrebe mnogobrojnih vidova savremenih tehničkih i tehnoloških mogućnosti, istrajavanje u takvom pristupu materijalu i oblikovanju skulpture predstavlja prilično usamljenu i nesvakidašnju pojavu. Pritom treba imati u vidu da je radila portrete isključivo po modelu, u duhu viševekovne tradicije portretisanja, sa namerom postizanja sličnosti, odnosno ličenja na model koji portretiše.
U tom smislu, može se reći da ona upravo prateći i poštujući viševekovne norme i konvencije koje karakterišu portretisanje, autentičnošću svog pristupa i umetničkog rukopisa postigla savremenost izraza. Izraza koji pleni svojom neposrednošću, ekspresionističkom izražajnošću i veštom pronicljivošću, što sve rezultira izuzetno ubedljivim portretima. Ono što je takođe zanimljivo jeste činjenica da ovde nije reč o realističkim, a pogotovo ne o naturalističkim portretima, kako bi se očekivalo u ovakvom pristupu. Naprotiv, upravo ono što je autentično u njenom pristupu portretu jeste nepoštedan pogled, bez zadrške, u unutrašnjost bića – ne samo modela nego i sebe same kao umetnika. I to se očitava na njenim portretima – jasno, ubedljivo i upečatljivo.
„Portret, pored toga što je uvek hronika jednog vremena, istovremeno je i dijalog između umetnika i modela”, navodi se u kustoskom uvodnom tekstu za izložbu. Među modelima je i Slobodan Kojić, magistar vajarstva, osnivač i direktor Centra za likovnu i primenjenu umetnost Tera u Kikindi; još jedan kolega umetnik – Dobrivoje Bata Krgović… Koliko je za stvaralaštvo Dragane Ilić bio važan upravo odnos sa ovim (i drugim) umetnicima iz branše?
– Seriju portreta u terakoti Dragana Ilić je uradila na simpozijumu „Tera” u Kikindi, na kojem je učestvovala 1994. godine. Tu je izradila portrete upravo umetnika – učesnika na tom simpozijumu, između ostalih, Dobrivoja Bate Krgovića, Dragoslava Krnajskog, Zdravka Joksimovića, Veljka Lalića i drugih. Nesumnjivo je za Ilićevu od velike važnosti bio neposredan odnos sa kolegama, posebno imajući u vidu da je okrenutost figuraciji, prema njenim rečima, proistekla iz njenog interesovanja za ljude.
Na koji način je Dragana Ilić u svojim delima uspela da postigne iskrenost i (raz)otkrivenost portretisanih osoba?
– U činu portretisanja veoma značajan element kod Dragane Ilić bio je živ razgovor sa modelima – kolegama, umetnicima, istoričarima umetnosti i novinarima. Jer pri portretisanju prema modelu ne samo da se pažljivo gleda, nego i pažljivo sluša, pri čemu se, kako kaže sama umetnica, stvaraju neke posebne veze. Taj princip razgovora sa modelima tokom rada na portretu ističe kao svoj koncept.
I očigledno je da upravo u takvom razgovoru, udubljivanju u osećanja, ali i u težnje i misli drugoga, desi se spontano i često nepredviđeno raz-otkrivanje nekih dubljih, tananijih sfera ličnosti, do kojih se inače teže dolazi. U tome jeste i sva ubedljivost portreta Dragane Ilić. Jer, iako radi neposredno gledajući u model, ona ne prikazuje trenutno raspoloženje i trenutni izraz modela, već uopštava svoje viđenje i doživljaj u jezgrovit umetnički iskaz, sa svom istinitošću doživljenog odnosa umetnika i modela.
Za svoje portrete bira terakotu, smatrajući da je upravo ona najistinitiji materijal. I zaista, glina, vlažna i podatna, možda u najvećoj meri od svih skulptorskih materijala „pamti” ne samo svaki dodir, nego, čini se, i svaki osećaj i svaku misao umetnika pri njenom oblikovanju.
Ovo je peta izložba u ciklusu „UMETNOST I LIČNOST – skulptorke iz kolekcije MSU”. Možete li se osvrnuti na inicijalnu ideju ove serije izložbi: zbog čega ovaj serijal važan za muzej, našu umetničku scenu, ali i (re)afirmaciju stvaralačkih opusa vajarki koje su do sada bile zastupljene kroz izložbe?
– Opšteprihvaćen stav je da muzeji, kao javne ustanove dostupne najširoj publici, svojim radom i programom doprinose oblikovanju javne sfere i podizanju nivoa kulture. Jedan od savremenih muzeologa, Tomislav Šola, ukazuje i na još jednu dimenziju muzeja i na činjenicu da najdrastičnija kazna kojom se osuđuju ljudi, ideje i stvari jeste – zaborav; da je zatvor restriktivna kaznena mera, dok je muzej afirmativna mera, oblik priznanja i posebnog statusa.
Sagledavajući, pored svih ostalih, i ovaj vid delovanja muzeja, ideja je bila pre svega da ukažem na sasvim specifičan istorijski fenomen koji karakteriše našu modernu i savremenu skulptorsku scenu od početka 20. veka do danas, a koji se odnosi na veliki broj žena vajara, što nema paralelu na svetskoj umetničkoj sceni – fenomen koji do sada nije dovoljno zapažen ni predstavljen javnosti. Prvi deo ovog ciklusa obuhvata dvanaest studijskih izložbi odabranih skulptorki, dok drugi deo čini poslednja, trinaesta grupna izložba, na kojoj će biti predstavljena dela svih pedesetak skulptorki zastupljenih u kolekciji MSU-a.
Ciklus je osmišljen sa idejom da se, pored predstavljanja nekih nesumnjivo vrednih skulptorskih opusa koji su već dobili zasluženo priznanje i mesto u istoriji umetnosti (kao što su opusi Olge Jevrić, Olge Jančić, Vide Jocić…), predstave i „izvuku” iz zaborava i ličnosti i njihovi skulptorski opusi koji su ostali u senci, kao što je, između ostalih, skulptorski opus Dragane Ilić, ali i nekih umetnica starije generacije (kao što su Venija Vučinić Turinski, Radmila Graovac..). Na taj način ovim serijalom se ne predstavljaju samo najznačajnije skulptorke na našim prostorima, nego se, kao što ste dobro uočili, reafirmišu i neke do sada nedovoljne predstavljene i vrednovane ličnosti u polju skulpture. Pored toga, vrednosni sud koji se podrazumeva u pripremi i odabiru radova za ovakav tip studijske izložbe doprinosi i preispitivanju mesta i značaja ovih umetnika u našoj istoriji umetnosti, što je takođe jedan od ključnih zadataka muzejskog delovanja i standarda u primeni savremene muzeološke prakse.
Iako se u današnjem dominantno potrošačkom društvu efektnost (često sasvim površna), aktuelnost (po svaku cenu), pa čak, nažalost, i spektakularnost uvode (i) u savremenu muzeološku praksu, muzej kao ustanova kulture ne sme se svesti samo na promovisanje već priznatih, a pogotovo ne (samo) popularnih ličnosti u svetu umetnosti. Muzej, kao ustanova kolektivne svesti sa zadatkom prikupljanja, čuvanja i promovisanja kulturnog, u slučaju MSU-a – savremenog umetničkog nasleđa, mora paralelno s tim negovati i razvijati i taj vid „izvlačenja” iz zaborava ličnosti i umetničkih opusa, jer samo na taj način se zaokružuje i postiže sva kompleksnost muzejskog rada i njegovog delovanja u društvu.
Kakvi nas prateći programi očekuju u okviru izložbe?
– Kao i na svim do sada realizovanim izložbama u okviru ovog ciklusa, i na izložbi Dragane Ilić biće održan niz predavanja koja će se baviti, na teoretskom nivou, fenomenima u domenu savremenog skulptorskog izraza, a koji se vezuju i za skulptorski izraz ove umetnice.
Koncept ciklusa predavanja jeste da se teme osmišljavaju u skladu sa izložbom i da se održe u samom izložbenom prostoru, među originalnim delima, što, po mom mišljenju, daje posebnu dimenziju i doživljaj. Svako predavanje, koje držim kao autor izložbe i ciklusa, podrazumeva i gosta, pozvanog s namerom da se kroz naš dijalog muzejskim posetiocima ukaže na važne probleme skulpture uopšte, približe određene teme savremene skulptorske scene, kao i da se razmatra i sagleda(va) sam fenomen skulpture kao umetničkog izraza.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
