3
Imala sam sreće da sam radila, i danas radim posao koji volim, da sam u svakoj redakciji bivala onoliko dugo koliko sam se dobro osećala. Radila sam sa velikim novinarima koji su mi u mladosti bili uzor, družila se sa najboljima od kojih sam učila. Učim i sada od nekih sposobnih, obrazovanih i talentovanih mladih ljudi, poručila je novinarka Radmila Stanković na svečanosti dodele priznanja "Niko Garone", koje joj je uručeno večeras u Smederevu, u Centru za kulturu.
Više od pola veka Radmila Stanković piše o kulturi za najuglednije medije. U nebrojenim intervjuima promovisala je istinske nosioce kulturnih vrednosti, a kroz istraživačke i kritičke tekstove i komentare beskompromisno analizirala stanje u kulturi. Kada neko u budućnosti bude imao potrebu da se upozna s kulturnim miljeom ovog prostora tokom prethodnih 50 godina, u Radmilinim tekstovima će naći neiskrivljenu sliku. Novinarka s istinskim integritetom, naveo je, između ostalog, žiri u obrazloženju nagrade, koju od 2014. godine dodeljuje pozorište PATOS iz Smedereva za posebno angažovanje novinara, redakcija i medijskih kuća u oblasti kulture.
Laureatkinja, ta novinarka s intergritetom je na svečanosti primetila i da danas mnogi govore kako je novinarstvo palo na najniže grane.
– Mogu da se složim sa tim, ali ceo moj profesionalni život je borba da se hvatam za one visoke grane. Nikada nisam podlegla toj nesumnjivoj istini o vladavini bednih iskaza koji se teško mogu nazvati novinarstvom. Držala sam se principa koji novinarstvo čine važnim i značajnim pozivom, bez obzira na one koji ga skrnave – kazala je
Radmila Stanković, koja je, nije zgoreg podsetiti, dugovečnu karijeru započela još sedamdesetih godina, kao studentkinja. Tada kao saradnik na Drugom programu Radio Beograda i u omladinskom listu „Susret“. U „Večernjim novostima“ bila je novinarka Kulturne rubrike, na Televiziji Beograd je sa Zoranom Hrisitićem uređivala i vodila seriju emisija „Muzički atelje“, u „Borbi“ je bila urednica Kulturne rubrike, u „Nedeljnom telegrafu“ objavljivala intervjue s najznačajnijim ličnostima iz oblasti kulture, umetnosti i nauke. Od 1999. do 2024. u NIN-u bila je urednica i novinarka Kulturne rubrike, a već nekoliko meseci piše za nedeljnik „Radar„. Autorka je nekoliko knjiga i dobitnica „Zlatnog beočuga“ za trajni doprinos kulturi.
Novinarstvo, kako je na svečanosti istakla dobitnica, deli sudbinu vremena i sistema vrednosti u kojem živimo. I ne može se, zato, od novinara očekivati mnogo više od toga.
– Ja sam proživela dosta smena sistema vrednosti u kojima sam uvek bila isto – novinar, ili urednik Kulturne rubrike. Nema smisla porediti, jer je novinarstvo od juče i prekjuče zaista neuporedivo s ovim današnjim. Ali ono čega sam se uvek držala, nalazilo je mesta u svakom sistemu vrednosti: a to je značilo da se promovišu događaji i ljudi u kulturi zato što verujete i njihove vrednosti; da afirmišete nove vrednosti; da dobro poznajete društveni sistem i kako funkcioniše država da biste umeli da sagledate mesto kulture u njemu; i ono što je posebno važno, da ne ćutite pred lošim potezima institucija i ljudi na vlasti u kulturi – ukazala je laureatkinja.
Međutim, da bi se istrajalo u tome, novinar mora biti spreman da plati cenu, što joj nikada nije bio problem:
– Kao ni mnogim ljudima iz sveta novinarstva i kulture koje sam poznavala i poznajem, i duboko poštovala i poštujem. Zbog takvih ljudi, posebno oniih mladih koje cenim zbog njihove hrabrosti i neodustajanja, ova profesija opstaje uprkos svim jefitinim trikovima koji uz pomoć fizičke i duhovne golotinje služe isključivo za sakupljanje klikova – naglasila je Stanković, dodavši da veruje u novinarstvo kao meru savesti u društvu koje je, nažalost, „duboko podeljeno i za koje se moramo boriti svakim redom u tekstu, društvo u kojem ćemo afirmisati jednakost i poštovanje prava pojedinca, ukazivati na korupciju, kriminal, laži i obmane“.
– Verujem u novinarstvo koje će se boriti da se postotak izdvajanja za kulturu u budžetu Srbije makar približi onome što smo imali pre 30 godina. Sada se izdvaja manje od jedan odsto, a pre tri decenije je to bilo blizu četiri. Tužno mi je što podsećam na ovo, ali zemlja kojoj je kultura na poslednjem mestu, nema baš čime da se diči. A meni je stalo da afirmišem ono što će današnju Srbiju predstavljati kao demokratsku, modernu republiku koja se neće pozivati samo na svoju tradiciju i slavnu prošlost. Ako ne živimo i ne stvaramo sadašnjost kad je o kulturi reč, iza nas neće ništa ostati – zaključila je Radmila Stanković.
Nagrada „Niko Garone“ nazvana je po novinaru i pozorišnom kritičaru italijanskog lista „Republika“, koji je pratio i afirmisao savremenu italijansku i evropsku pozorišnu i plesnu scenu, a od 2005. godine i nezavisnu kulturu u Srbiji i regionu. Autor publikacije „Nova lica Srbije“ i dokumentarnog filma o inkluzivnom pozorišnom projektu „Nomad scena“, preminuo je 2009. u Rimu, a iza sebe ostavio sina – danas svetski priznatog reditelja Matea Garonea.
Poručila je zato Radmila Stanković na kraju i da joj je ova nagrada veoma draga, kako zbog onih koji su joj priznanje dodelili, tako i zbog imena koje nosi.
– Ali, posebno mi je draga zbog nečeg sasvim ličnog. Niko Garone i ja imamo nešto zajedničko, meni najdraže: njegov sin je danas ugledni italijanski filmski reditelj Mateo Garone, moja ćerka je ovdašnja filmska i televizijska rediteljka Ana Maria Rossi. I ovu nagradu sam njoj posvetila.
Bonus video: Nedeljnik Radar
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
