0
Sofija Soja Jovanović (1922 – 2002) prva je srpska pozorišna i filmska rediteljka. Mjuzikl "Neki to vole vruće", koji je postavila pre tačno 30 godina, 27. decembra 1990. godine, i danas je na repertoaru Pozorišta na Terazijama.
Ova žena neverovatne biografije rođena je u Beogradu u uglednoj građanskoj porodici. Pohađala je francusku osnovnu i srednju školu, u muzičkoj je išla na časove klavira, kao i na časove baleta kod Mage Magazović. Njen deda po ocu bio je Milan Jovanović, dvorski fotograf, u čijoj se kući okupljala kulturna Skadarlija tog doba, pa tako i njegov kum Branislav Nušić. Drugi deda joj je bio čuveni slikar Paja Jovanović. Stric Dušan Jovanović Đukin je bio poznati vajar, a njegova supruga glumica Nevenka Urbanova. Ratne godine provela je na studijama glume, na dramskom odseku Muzičke akademije u Beogradu.
Po oslobođenju počinje da se bavi režijom, najpre u pozorištu (Akademsko i Beogradsko dramsko), a zatim i na filmu. Režirala je osam igranih filmova, među kojima je „Pop Ćira i pop Spira“ (1958) po delu Stevanu Sremca, prvi film u boji u Jugoslaviji. Osvojio je sedam pulskih arena, a njoj je pripala ona za režiju.
Jedna je od retkih žena koja se podjednako uspešno bavila režijom u pozorištu, na filmu i televiziji. Njena drama „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ (1976) proglašena je najboljom TV dramom tokom 35 godina postojanja televizije.
Posebno mesto u njenom rediteljskom opusu zauzimaju pozorišni komadi a naročito mjuzikli. Od 1961. do 1999. režirala ih je jedanaest u Pozorištu na Terazijama, a među njima posebno mesto zauzima „Neki to vole vruće“.
Imala je prisan i srdačan odnos sa glumcima, smatrala ih je svojom decom: „Volim glumce sa kojima radim, oni su moje lutke, moja deca. Glumci znaju to i zato mi uzvraćaju istom merom, uzvraćaju mi ljubavlju“.
Soja je bila jedna neverovatno energična žena puna ljubavi prema ljudima koji rade ovaj posao, svedoči glumac Rade Marjanović.
– I sama je govorila da smo svi mi koji radimo u pozorištu, ne samo glumci, već njena deca. Ona nije imala svoju decu i videlo se da se materinski ponašala prema nama. Ali kao stroga majka. Umela je da napravi malu gužvu i frku, i mi pomislimo sad će sve da se raspadne, okrenuće se i otići će iz projekta, a ona se okrene svojim saradnicima i namigne. To je bio njen način da animira ljude ako su se opustili. Bila je čudo, divna osoba, iza koje ostaju samo reči hvale – priča Marjanović.
On dodaje da je često išao kod nje kući jer su radili posle zajedno i mjuzikl „Kabare“, a bio joj je asistent režije na njenoj poslednjoj predstavi „Umrla je gospođa, gospođina majka“ vodvilj Žorža Fejdoa.
– Pomagao sam joj tada jer je već uhvatila bolest, pa sam je posećivao. Sojin dom je bila kuća lutaka. I to je bilo divno osećanje, sedeti među njenim lutkama koje su bile svuda – na trosedu, krevetu, po foteljama, stolicama… Ona je gajila dete u sebi, i to je zahtevala i od nas – da se igramo, da budemo ljudi sa punom voljom i verom, ali sa dečjim znatiželjnim pogledom, čistog srca, da nijednog trenutka ne sumnjamo u ono što radimo. Te lutke su ukazivale na njen neverovatan duh, bile su deo njenog šarma. To me je posebno razneživalo – kaže glumac.
Pozorište na Terazijama obavestilo je da će putem društvenih mreža do kraja meseca sa publikom podeliti sadržaje u kojima će se videti zašto je Soja Jovanović rediteljka koja je „obeležila epohu“, kako je stvarala umetnost ispunjenu optimizom i zašto je uvek nudila smeh koji je smatrala nasušnim.
„Satira me nikada nije zanimala niti crni humor. Cinizam nije osobina sredine iz koje sam, ali je ipak, put ka komediji. Nije komedija ni nevina ni naivna: govori o čovekovoj sustini i oslobađa ga muka smehom. Ali onaj iskreni smeh, dečji. Mene je dečji svet uveo u svet komičnog. Umetnost nije razotkrivanje istina na svakojaki način, nego pomaganje čoveku da život proživi lepše i lakše, jer on može i mora da bude lep“, govorila je Soja Jovanović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
