Ove nedelje vam predstavljamo knjige "Vidi. Vidi" Slobodana Zubanovića i "Abhaja" Borislava Čičovačkog.
Slobodan Zubanović, „Vidi. Vidi“, Arhipelag, 2023.
„Proleće stiglo spremno da strepi“, kaže pesnik, sa okom na inventaru Černobila u istoimenoj pesmi, ali i sa još ponekom milenijumskom apokalipsom na umu, u knjizi koja vodi razgovor sa sećanjem na njegovu prvu pesničku zbirku, objavljenu pre pola veka.
Kao zagovornik kratkih naslova, Zubanović bira jedan koji je do danas ostao nepotrošen, uprkos tome što se uvidi i viđenja tako često useljavaju u imena knjiga. Objasniće nam kako taj naslov, koji može da zazvuči samo kao uzrečica, zapravo aktivira obnavljanje sećanja, kao da „prelistavamo album porodičnih fotografija u kojima na čas živimo sa ponovnim, naknadnim gledanjem“. To je gledanje zapravo vid novog ulaska u likove i događaje, i pokušaj da svojim očima iznova vidimo jedva upamćeni lik ili prizor. To gledanje pesnika uvodi u nov dijalog sa davnim i stalnim sabesednicima u vremenu koje mu stvara utisak da je većini ljudi poezija sve više – „nevidna“.
U želji da i nakon pola veka pisanja ostane „dragoceno različit od spoljnog sveta“, Zubanović nam sa radosnom skepsom ponovo podmeće slike večnog, univerzalnog i ponovljivog koje su i dalje glavolomke za decu i mudrace – kao kada pita „ptica s vrha tornja i krsta / vidi li mrvu ispod kažiprsta?“ i „kad sunce zađe, šta će da radi?“. Pesnik zna da je koloseka radosti i propasti svakim danom sve više: jer, „od trga-kamenoloma tutnji jek: / negde se srušio zid, negde svet“.
Borislav Čičovački, „Abhaja“, Akademska knjiga, 2023.
Mozaički „roman u četiri bdenja“ slika četiri inkarnacije jedne duše simbolikom četiri boje: crne, bele, crvene i plave. Govoreći u prvom licu, duša otkriva kako se selila od jedne do druge epohe i borila sa hegemonističkim modelima delovanja i vrednovanja, odaje iskušenja i muke koji je prate od Skandinavije do Amerike, u doba političkih praksi staljinizma i makartizma. Svaki put njen hod po mukama otpočinje zabranom smeha i stavljanjem radosti pod sumnju.
Otimačina, licemerje i prevara su traume sva četiri inkarnacijska narativa: svaki slika konflikt protagonista sa okolinom koja ne samo što ih prvo izoluje pa potom odbacuje, već se i organizovano ustremi na njih. Svako bdenje opisaće jedan slučaj samoobmane i kobne zablude, otkriti kako delaju verska, ideološka i socijalna represija, kako se reprodukuju nasilje i kazna.
Prvo bdenje opisuje izgubljenu bitku sa religijskom dogmom: duša je ovde u telu vitezove žene koja se upušta u „žonglerstvo tela“ sa belim mužem i crnim ljubavnikom; u drugom, duša postaje daktilografkinja Zita, golootočka zatočenica „kriva“ zbog nedokazanog osmeha kojim reaguje na usiljen vic, montiran da glumi klevetu na račun Josipa Broza. U trećem delu se pisanje libreta za kantatu o Lenjinu pretvara u mamac istrage protiv Leona Grinberga, posvećenog čitaoca Tolstoja i Dostojevskog i bezazlenog saradnika „muzičkog Karla Marksa“ Hansa Ajzlera; u četvrtom se umetnički talenat i samoljubivost pretvaraju u oružje koje će protiv slavnog dirigenta upotrebiti mediokritetska sredina.
Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar