Priča o reditelju prvog srpskog filma koji je bio izgubljen 75 godina

Nadimak je, priča se, dobio radeći u berbernici, gde je zasmejavao mušterije oponašajući obližnjeg kafedžiju, čiča Ivana. U pozorište ga je uveo Miloš Cvetić, glumac i pisac.Najpoznatiji je kao komičar, ali se bavio i nekim ozbiljnim projektima – prvi domaći film „Život i dela besmrtnog vožda, Karađorđa” snimio je baš Čiča Ilija 1911. godine, odnosno bio je režiser tog ostvarenja i glumio turskog pašu. Scenario je napisao Ćira Manok, prema drami Miloša Cvetića i pesmi „Početak bune protiv dahija”, a producent je bio Svetozar Botorić, vlasnik prvog bioskopa u hotelu Pariz na Terazijama. Premijerno je prikazan 23. okrobra 1911, pošto je snimljen tog leta. Poslednje prikazivanje zabeleženo je 1928. a nakon toga nestaje svaki trag o filmu. Smatrao se izgubljenim do 2003. kada je pronađen u Austrijskoj filmskoj arhivi, pa danas ipak posedujemo prvi srpski igrani film, odnosno obrađenu kopiju koja je izrađena je u laboratoriji u Rimu, gde je prebačena sa zapaljive pozitiv kopije iz fonda izvesnog Ignaca Rajtanlera. Taj original se i dalje čuva u Austrijskom filmskom arhivu.https://www.youtube.com/watch?v=SWPe1hj1akgIdentifikaciju i autentičnost filma, kada je pronađen, potvrdili su Radoslav Zelenović, tada direktor Jugoslovenske kinoteke, i Aleksandar Erdeljanović , tadašnji upravnik arhiva Jugoslovenske kinoteke, koji je potom dodao filmu međunatpise napisane na osnovu dramske i istorijske građe o Karađorđu. Čiča Ilija je ostao pre svega upamćen po ulogama u Molijerovim komadima, zbog čega ga je čak i Francuska vlada nagradila ordenom Akademske palme kao glumcu koji je najbolje tumačio likove u ovim komedijama.Kao pravi beogradski boem bio je stalni gost kafane „Tri šešira”, a postoji anegdota da je i tamo, van pozorišta zabavljao publiku, pa čak i da je u društvu sa Jankom Veselinovićem bio inspirisan da napiše svoja dramska dela.Čiča Ilija je na svaki način pripadao Beogradu i Skadarliji. Polemisalo se da je čak rođen u nekoj kući nadomak pozorišta, a živeo je baš pored spomenute kafane sa svojom ženom Ljubicom Lujzom Martinek. Taj brak nije dugo trajao, a potom je, iako se nisu zvanično razveli, Čiča Ilija živeo sa Marijom Marickom Hladek, i nije mnogo promenio adresu, boravio je u delu kuće Đure Jakšića. Život u Skadarliji, u pozorištu, pa i u kafani doprineo je autentičnosti njegove prve samostalno napisane komedije „Dorćolska posla”. U pitanju je šala u četiri čina sa pevanjem.Posebna vrednost Čiča Ilijinog stvaralaštva je u očuvanju sećanja na duh Beograda njegovog vremena i sposobnost da uplete humor u skoro svaki detalj.Kada je u pitanju proza za sobom je ostavio zbirku isprepletanih priča o psima i njihovom životu „Čiča Ilije životinjke”. Iako mnogi doživljavaju tu knjigu kao dečiju, jer ona bi zaista mogla biti neka vrsta pandana „Mazi i Lunji ili filmu „Svi psi idu u raj”, suštinski taj mozaik pripovedaka je satira o beogradskom društvu, životu, ljubavnim odnosima.Prikazuje domaće pse, iz Skadarlije i okoline Narodnog pozorišta (čak su tu i pozorišni psi), njihove prijateljske i neprijateljske veze, sukobe, ljubavne situacije, doživljaj rata i okupacije itd. Psi u „Čiča ilijinom životinjkama” su zapravo predstavnici različitih karaktera, čak su poneki i nacionalno ili statusno određeni, kao siromašni pas lutalica, makedonac Trajče, koji i govori makedonski, francuska pudla, mangup i boem Burčula, pozorišni (baš Čiča Ilijin) pas Poluks, itd.Oni su slika društva i društvenih odnosa, ali sve je prikazano na nevin, detinji i duhovit način. Fini kućni pas, Margarita, ne želi da bude u ljubavnoj vezi sa lutalicom, ali ipak na kraju popušta i prepušta se strasnoj vezi. Skadarlijski pas Burčula, miljenik novinara i glumaca, takmiči se za lepu Fidelu sa opasnim „tabadžijom” Musom sa Vidin kapije. U tim njihovim čarkama, prepirkama, okupljanjima prepoznajemo tipičnu beogradsku podelu na društva iz različitih krajeva na starosedeoce i pridošlice, pripadnike različitih klasa, uglađene i školovane naspram onih sa ulice...Duhovite i zabavne priče otkrivaju životinjski svet koji postoji i živi paralelno sa beogradskim političkim i kulturnim životom. Ovo štivo svakako je zabavno za decu, ali je suštinski satira koja ume da zasmeje, a predstavlja živopisan materijal za one koji proučavaju Čiča Ilijinu epohu, ali i naš mentalitet, i duh prestolnice u prošlosti.Njegova iskrena ljubav prema gradu provejava kroz svako delo. On ne samo da Beograd voli i poznaje nego u svakoj ulici i svakom specifičnom licu vidi uspomene, anegdote, priče koje su važne, vredne, emotivne, i od kojih neke baš on čuva od zaborava. Iako nismo u prilici da Čiča Ilijine pozorišne nastupe danas pogledamo, dobro je da možemo da čitamo ono što je napisao – beogradski Portalibris najavio je reizdanja komedija „Dorćolska posla” i „Potera”, kao i satire „Čiča Ilijine životinjke”.Čiča Ilija je kao talentovani glumac i komičar, pionir filma i pisac bio važna ličnost tadašnjeg Beograda, pa nije slučajno da su njegovoj sahrani prisustvovali i Branislav Nušić, Milan Predić, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta i mnogi drugi.