Haruki Murakami, „Prvo lice jednine“, Geopoetika, 2021; Nebojša Milenković, „Savršen antitalenat za sreću“, Akademska knjiga, 2021.
„Bezimena sekira
Odseca glavu tmine.“
Murakamijevih osam novih priča stižu kao dugo priželjkivano iznenađenje: u njima su tajne ponovo dobro raspoređene, rastanci neumitni a radost prepuštanja muzici i jednostavnoj hrani maskira onu upornu samoću bez koje proza ovog fenomenalno jednostavnog i jednostavno fenomenalnog pisca ne može da funkcioniše.
Murakamijeve priče opet otkrivaju da je čitalačka uznemirenost nad sabranošću pripovedača koji svedoči o čudnim, nejasnim ili strahotnim pojavama postala standardna. Procenat usamljenika u delima ovog pisca (koji je sinonim za sindrom sramotnog ogrešenja Nobelovog komiteta) sve je veći i veći. Sabrani ili anestetizirani, duboko povređeni ili istinski smireni, Murakamijevi pripovedači ne razgraničavaju mistično i obično. U jednom trenutku pod vedrim jutarnjim nebom neko žvaće reš prepečen tost, da bi potom čitao pesme bezimene ljubavnice po kojima se kotrljaju odrubljene glave. Murakamijevi junaci veruju u tiho sećanje: „ukoliko imamo sreće, ponekad uz nas ostane par reči“, koje pritajene „uspeju da propuste brišuće vetrove vremena da prođu mimo njih“.
U priči „Charlie Parker Plays Bossa Nova“ autor mistifikuje svoju omiljenu muziku i dopisuje kratki život Čarlija Parkera: piše recenziju ploče koju majstor alt saksofona nikad i nikako nije mogao snimiti, toliko ubedljivu da se na kraju i sam upita da li takav snimak možda postoji.
Ljubav i seks su kod Murakamija mistični obredi u kojima se tumačenja oprezno oprobavaju. Sa druge strane, on ostaje bezmalo jedini pisac koji ume da objasni muziku: od Šumana do Bitlsa i nazad.
„Svi srećni pisci liče jedni na druge, svaki nesrećan pisac nesrećan je na svoj, jedinstven način.“
Politička alegorija sa seksualnim punjenjem, mogao bi biti odličan podnaslov drugog romana proznog pisca i istoričara umetnosti Nebojše Milenkovića koji je neknjiževnoj javnosti dobro znan i kao građanski aktivista.
Odlučivši se za formu erotskog trilera, u kojoj se sudbinske odlike i odluke neprestano sudaraju i preklapaju, autor suočava četvoro junaka – od kojih su neki suviše prepoznatljivi da bi bili verodostojni – u nekoj vrsti ubojite melodrame o umalo fatalnim posledicama traganja za suvišnom samospoznajom.
Umetnički bračni par Igor Basarić i Sonja Kovač, on samoubeđeno neuspešni pisac koji sebi deluje „kao dinosaurus, gajen u veštačkim uslovima, neprilagođen imperativima novog vremena“, ona glumica sa uočljivim tragovima „teatarskog narcizma“ i lepa do nekorektnosti, na trenutak deluju kao osobe koje izmaštavaju probleme i prevare, ali su zaglibljeni, poput mnogih svojih ispisnika, u „lošoj večnosti“ iz koje ih ne mogu izbaviti osvajanja lične slobode.
„Sreća traje kratko, kao i orgazam – nad njom se uvek nadvije neka opasnost“: ovo je samo jedna od udarnih igli, samo jedna od zveketavih rečenica kojima počinje svako poglavlje. Pripovest koja meandrira u bezbroj rukavaca i dobar svoj deo ostavlja na ulicama ratnog Sarajeva pažljivo je vođena rukom sveznajućeg pripovedača koji indiferentno i frojdovski nadmoćno zaviruje u sudbine aktera.
Bonus video: Hrvatski pisac, leksikograf i istraživač Vlaho Bogišić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar