Mihajlo Pantić, „Aleksandrijski sindrom 5“, Akademska knjiga, 2021. Đorđe Despić, „Autohipnoza“, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2021.
Udžbenički važna studija s podnaslovom „Ogledi o srpskoj prozi“ pripovedača, kritičara i književnog teoretičara Mihajla Pantića otkriva da je ta proza tako uzbudljivo raznorodna da joj ponekad treba dobar GPS kako ne bi samu sebe izgubila. Peti tom esejističko-kritičkog kompleta zaokružuje čitalačku misiju, koja od prvoobjavljene knjige do danas traje tri i po decenije.
Zaokružuje, ne i okončava. Sam broj stvaralaca o kojima Pantić piše (među njima su Vladan Desnica, Miodrag Bulatović, Živojin Pavlović, Svetlana Velmar Janković, Milisav Savić) svedoči o sve snažnijoj potrebi za pouzdanim putovođom. Ogledima o 19 srpskih pisaca 20. veka autor sklapa prividno nepretencioznu slagalicu koja ističe zvezde nacionalnog kanona, ali nalaže i obavezu upoznavanja sa manje čujnim stvaraocima današnjice, koji tek treba da budu memorisani u pregledu srpske književnosti.
Baveći se temama važnim i za književnost i za njenog čitaoca, ovaj sugestivan i tačan portretista posvećuje se i pitanjima književne periodizacije, poetičkih modela, uticaja i međusobnih preplitanja pesničkih i proznih strategija. Pantić pritom i podseća da je u dvadesetom stoleću srpska književnost bila „estetski obeležen amalgam duhovnih, empirijskih i fikcionalnih (simboličkih) učinaka srpskog jezika i srpske nacionalne zajednice.“
Tri pesnička ciklusa u drugoj knjizi poezije Đorđa Despića prebiraju po mogućnostima poniranja u sebe: kroz glasove drugih, i kroz privatno sećanje i pamćenje. Pesnik govori u drugom licu da bi se prizori bolje utvrdili u umu. Čini to i kako bi nas uveo u sumnju da hipnozu koja lista sećanja možda vodi neko drugi, da ona možda uopšte nije samozadata dimenzija kretanja.
Sećanje ne mora biti varljivo: u Despićevim pesmama neretko je spasonosno egzaktno, okrenuto rekonstrukciji prošlosti koja raspolaže i ugodnim osećanjima i traumama. Pesniku je od faktografske tačnosti ipak važnija selekcija željenih prizora; ne beži ni od neželjenih, koji su forenzički precizni kao ruka ispod čaršava „na nepoznatom telu hladnijem od tla“ u pesmi „Red Right Hand“.
Pesnik ponire u privilegovane prostore detinjstva, upisujući ih u naslove drage posvećenom novosadskom čitaocu, kao što je „Ograda u Stevana Musića“ koja priziva i sećanje na Zlatibor. Njegov prostor su i „obećavajući nazivi“ na starinskom radio-aparatu, skala „nepoznatih gradova što prigušeno svetle u drvenoj kutiji“, i mesta gde se u svilen konac uprede i nit strujnog udara koji je ošamutio dečaka u potrazi za odbeglim klikerom, kao u pesmi „Pesma, tkanje“.
Bonus video: Koča Popović – narodni heroj koji je odbio Tita, Tuđmana i Miloševića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar