0
Andrij Ljubka, „Karbid“, Arhipelag, 2021. Vesna Goldsvorti, „Gvozdena zavesa“, Geopoetika, 2022.
„Kopamo tunel (…) A spolja će sve izgledati kao pripremni radovi za postavljanje gradske fontane.“
Ukrajinski književnik Andrij Ljubka svojim najpoznatijim romanom može da u isti mah maestralno potvrdi i demonski razgradi jedan stereotip: slovenski romani su ili do grla setni i turobni, ili razorno satirični.
„Karbid“ govori o kopanju tunela između Ukrajine i Mađarske iz perspektive pompeznih i grotesknih junaka: Ljubka sa dosta šarma, humora i parodiranja književnih simbola minira ideju velikih nacionalnih projekata. Tunel namenjen švercovanju robe treba da bude maskiran izgradnjom Fontane jedinstva, proslavom Dana nezavisnosti i parolama o evrointegracijama. Tu se parada grandomanije, lakomosti i kiča ne završava, jer joj se pridružuju i motivi predrasuda i uskogrudosti. Naime, alavi gradonačelnik pograničnog grada Medvedova spreman je da, opreza radi, provede kroz tunel „nekoliko grupa Pakistanaca i Kineza, u smislu eksperimenta: ne možemo odmah rizikovati zdravlje i živote naših Ukrajinaca“.
Ljubkin roman potkopava one teme savremene književnosti koje su neretko u jednakoj meri farsične i tragične: to su mahom teme identiteta i granica. Iako je glavni junak romantični i naivni Tis, smrduckavi profesor istorije iz gradića u kom je zmija omiljena životinja „zato što može istovremeno da leži i da se kreće“, ideja grandioznog projekta neće biti kompenzacija samo za njegove padove, poraze i nevoljenost. Suludi planovi koji postanu plen gramzivaca dokaz su da misije i vizije postoje i u čistom obliku, nezagađene lošim marketingom.
„Reljefni grb moje domovine na teškom papiru sa vodenim žigom presijavao se kao sveža krv.“
Mnogi odbijaju da govore o „orvelizaciji uspomena“, koju je Milan Kundera opisao u zbirci eseja „Iznevereni testamenti“: ipak je raširena potreba da se komunistička prošlost i život u komunizmu u naknadnom sećanju učine mračnijim nego što su možda zaista bili.
I pored sugestivnog naslova, roman Vesne Goldsvorti neće pokušati da istovremeno patetizuje i poetizuje život iza i ispred gvozdene zavese; uostalom, naslov „Gvozdena zavesa“ pripada i sjajnoj zbirci priča Milorada Pavića (1973) koja je odškrinula vrata temama identiteta i integracije. Upravo ove teme Vesna Goldsvorti drži u pripravnosti, prikazujući sazrevanje vedre i energične komunističke princeze i pobunjenice u atmosferi stalne prismotre.
Dvostruka merila života u kontrolisanoj komunističkoj idili svode se na dve stvari, na otkrivanje erudicije i tradicije na krajnje neočekivanim mestima i na neizbežnost prismotre.
Organizovano posmatranje toliko upravlja životom Milene Urbanske da njena povest više govori o svemu drugom nego o njoj samoj: govori o ocu, slavnom i moćnom političaru i državniku, o fragilnoj majci Gertrudi, operskoj pevačici, o pr(ga)vom momku samoubici u igri ruskog ruleta, o ležernom i prevrtljivom mužu, irskom pesniku. Milenina povest je besprekorno brza, ona je svojeglava i ljupko drska heroina nalik Pavićevim junakinjama, ali čekamo nastavak njene storije, pa možda i otkriće da je emotivnu izdaju režiralo urokljivo oko orvelovsko.
Bonus video: Dostojevski na italijanskoj oranici
