Trudim se da se ne osvrćem prečesto, ali kada to uradim, vidim iza sebe dugačak niz odličnih naslova, promocija, festivala... Nije lako nikome u ovoj zemlji da radi normalno, ali ako to zanemarimo, vredelo je. Vi danas u Srbiji nemate više nijednog izdavača koji ne objavljuje regionalne pisce. Kada je Rende počinjalo, bukvalno smo probijali led, kaže u intervjuu za Nova.rs Slađana Novaković, vlasnica i urednica izdavačke kuće Rende.
Beogradska izdavačka kuća Rende osnovana je 2000. godine sa “misijom da objavljuje, distribuira i promoviše one naslove koji pripadaju marginama književnosti, sa željom, verom i ubeđenjem da knjige najbrže mogu da povežu pokidane veze između naroda.” Rende je danas samo jedna od brojnih srpskih izdavačkih kuća koja objavljuje regionalne pisce i književnost sa margine, ali pre 15-20 godina nije bilo tako. Bili su među pionirima u promovisanju knjiga koje su dolazile „sa druge strane“ ili onih koje su obrađivale teme skrajnutih i omraženih grupacija. O tome šta je bilo nekada, a šta je danas, pričali smo sa vlasnicom i urednicom Rendeta Slađanom Novaković.
Prošlo je više od 21 godine od osnivanja Rendeta, kakav je osećaj kada se osvrnete, i da li je vredelo?
– Da, prošle godine smo proslavili 21. rođendan, proletelo je vreme, neki događaji kao da su juče bili. Trudim se da se ne osvrćem prečesto, ali kada to uradim, vidim iza sebe dugačak niz odličnih naslova, promocija, festivala… Nije lako nikome u ovoj zemlji da radi normalno, ali ako to zanemarimo, vredelo je. Vi danas u Srbiji nemate više nijednog izdavača koji ne objavljuje regionalne pisce. Kada je Rende počinjalo, bukvalno smo probijali led, zato nam se jedna od edicija i zove Ledolomac.
Percipirani ste u javnosti kao alternativna izdavačka kuća, koja je posvećena mlađoj i urbanijoj populaciji, ali prevashodno ste bili važni na početku zbog otvaranja vrata autorima iz regiona, iz zemalja sa kojima smo ratovali. Kako je to izgledalo u početku? Koliko je bilo problema i izazova?
– Imala sam snagu, volju i novac koji sam želela da investiram i investirala sam u misiju da pokažem i dokažem da je dobra knjiga jednostavno dobra knjiga. Da nije bitno koje je pisac nacionalnosti, vere, pola, seksualnosti. Da za umetnost, u našem slučaju knjigu, ne smeju da postoje granice. Da knjiga može brže od bilo koje druge umetnosti da nas spoji.
Možda neko ne zna, ali vi ste prvi u Srbiju doveli jednog od najvećih pisaca u regionu, Miljenka Jergovića, s knjigom “Mama Leone“, 2005. Kakvo je sećanje na te dane i taj period? Jergović je potom veoma brzo ovde postao važan pisac.
– Tako je, on je verovatno i najbolji regionalni pisac. Ja mu već godinama proričem Nobelovu nagradu. Posle “Mame Leone” Rende je objavilo još osam njegovih naslova.
Objavljivali ste ili još uvek objavljujete, između ostalih, Emira Imamovića Pirketa, Ivančicu Đerić, Ante Tomića, Gorana Vojnovića, Borisa Dežulovića, Renata Baretića, Muharema Bazdulja, Vedranu Rudan, Slavenku Drakulić… Neki od njih su postali velike zvezde. Ima li nekih zanimljivih priča u vezi s nekim od tih autora ili nešto što vam je ostalo važno?
– Pa skoro svi sa ovog spiska su književne zvezde, manje ili veće, bio bi nam potreban još jedan intervju da iznesem sve dogodovštine. Ima dosta anegdota, neke su čak završile i u knjigama. Ali evo jedne kreativne. Kada smo objavili “Osmog povjerenika”, Baretić je u knjizi koristio jezik koji je izmislio i nazvao ga trećićanski, po ostrvu Tretić, gde se radnja romana i odvija. Palo mi je na pamet, što je on oberučke prihvatio, da taj trećićanski štampamo ćiriličnim pismom. Tako smo mu još više dali na značaju, a i poigrali se s miksom latinice i ćirilice.
Objavili ste dosta hrvatskih autora, ali postoji utisak da s druge strane nije bilo sluha za srpske pisce i da ne postoji reciprocitet, čak ni približan. Šta je po vama razlog za to?
– Bilo je i kod njih takvih pokušaja, još od devedesetih. Arkzin je objavljivao Albaharija, Arsenijevića, Prodanovića itd. Bilo je inicijative od malih nezavisnih izdavačkih kuća kao što je Rende, ali nažalost nijednoj od njih nije pošlo za rukom da srpske pisce uvede u mejnstrim, kao što je Rendetu uspelo sa hrvatskim kod nas.
Radili ste i kapitalno izdanje Leksikon YU mitologije, jako važnu i posebnu knjigu. Pretpostavljam da to nije bio lak zalogaj?
– Od prvog dogovora 2000. sa Dejanom Kršićem, pa do objavljivanja, prošlo je četiri godine. Leksikon je kapitalno delo koje je objedinilo ključne trenutke jugoslovenske popularne kulture od kraja Drugog svetskog rata, pa do raspada zemlje. To je bio projekat koji je ujedinio hrvatskog i srpskog izdavača, u vreme kada je to delovalo nemoguće. On mi je omogućio da 2004. na promociji u Amsterdamu sedim do holandske kraljice. Predsednik Boris Tadić ga je 2010. poklonio tadašnjem hrvatskom predsedniku.
Bavili ste se među prvima i kvir književnošću. Knjiga Dejana Nebrigića, na primer, bila je jedna od prvih vaših izdanja. Da li ste imali probleme zbog toga?
– Sa Dejanovom knjigom „Pariz-Teksas” pokrenuli smo ediciju Kontrabunt, posvećenu gej i lezbejskoj književnosti. Ubrzo posle toga, objavili smo i mnoge druge. Neke od knjiga iz te edicije su prepoznate od kvir populacije kao obavezna lektira. “Staklenac” Uroša Filipovića je jedna od njih, uskoro očekujemo da izađe iz štampe i njegov remasterovan “Staklenac”, kao i novi roman. Sada je situacija kud i kamo bolja i po tom pitanju.
Margina vam je uvek bila u fokusu, drugačiji ljudi i pojave. Zašto je margina tako važna u jednoj kulturi?
– Jaka margina daje jak mejnstrim, i obrnuto. Ne mogu jedno bez drugog.
S kojim izdanjima ste najponosniji do sada i koja vaša knjiga je imala najveći tiraž?
– Teško mi je da izdvojim jedan naslov. Svaki je na svoj način bio specifičan i zahtevan, svi su oni bitni i svi oni čine i pomažu da Rende bude to što i jeste. Kao što mnoge žene ne vole da pričaju o godinama, ja ne volim da pričam o tiražima, jer smatram da nas je ta trka za brojem prodatih knjiga i dovela do toga da je kvantitet važniji od kvaliteta dela, što je strašno.
Šta vam je bio najveći promašaj?
– Poverenje i vreme koje sam poklonila pogrešnim ljudima.
Gde je Rende danas, kako funkcionišete u postojećim okolnostima?
– Rende je spremno dočekalo novo doba, jer smo sticajem okolnosti još pre pandemije prešli na model rada na daljinu.
Šta su najveći problemi izdavaštva u Srbiji?
– Najveći problem kod nas je što zakon jasno ne razgraničava izdavače od knjižara, i obrnuto. Tako da danas na sceni imate najveći broj izdavača koji su u isto vreme i knjižari, i knjižare koji postaju izdavači, što lako dovodi do monopola. Kada se to jasno bude razgraničilo, srpsko izdavaštvo će imati neuporedivo manje problema.
Koja vaša nova izdanja preporučujete?
– Novu zbirku pesama Ivančice Đerić „Tamo na nebu jedu svoj kupus“, zatim „Potop“, roman u stihu poljske autorke Salće Halas, „Kratak roman o ubistvu“ Vojislava Savića, „Kraj. Ponovo“, odličnog slovenačkog autora Dina Bauka, „Ide svet“ Lasla Krasnahorkaija, za koji je Marko Čudić dobio nagradu za najbolji prevod. Zapravo, preporuka bi bila da odete na naš sajt – sigurna sam da ćete naći neku knjigu po vašem ukusu.
Sonja Ražnatović, vaša autorka iz Podgorice, nedavno je dobila nagradu „Štefica Cvek“ za delo „Exit Restart“. Zašto je to važna knjiga?
– Zato što je i njen glas, glas sa margine, a nagrada mu omogućava da se čuje, pa će tako knjiga da završi u rukama i onog čitaoca do koga nikada ne bi stigla. A to i jeste uvek bio naš cilj, da probamo da dopremo do što većeg broja čitalaca. Da se čuju i glasovi sa margine.
Ana Rodić je nedavno kod vas izdala knjigu „Krunska“. Koliko ima dobrih knjiga posvećenih baš Beogradu i njegovim ulicama i ljudima? Čini se da nekako kuburimo s pravom gradskom književnošću?
– Možda je to utisak u poslednje vreme. „Krunska“ je jedna od tih beogradskih knjiga, Ana Rodić je uspela jako vešto da prikaže život u Beogradu danas. „Spavači“ Žike Todorovića, takođe u našem izdanju, koji svoje novele potpisuje pseudonimom Žak Sebastijan, izuzetno su svedočenje o urbanom Beogradu od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do kraja šezdesetih. O jednom Beogradu za koji nismo mogli ni da pretpostavimo da je postojao u vreme komunizma. Mnogi Rendetovi pisci svoje radnje smeštaju u Beograd, Jasmina Tešanović, Borivoj Gerzić, na primer, jer su i sami Beograđani… Ali u jednom ste u pravu, nema mnogo beogradskih pisaca, kao što nas malo ima svuda.
Miljenko Jergović za Nova.rs o izdavačkoj kući Rende:
– Danas bi to pretpostavljam malo tko vjerovao, ali ja sam se dugo opirao objavljivanju svojih knjiga u Srbiji. U stvari, mislio sam ovako: ako nešto u Beogradu budem i objavljivao, a hoću sigurno, to će onda biti naslovi koje neću objaviti u Hrvatskoj. I onda će se oni prodavati s jedne i s druge strane granice, kao što će se i moji naslovi objavljeni u Hrvatskoj prodavati s jedne i s druge strane granice. Bilo mi je neprihvatljivo, i još mi je to teško prihvatljivo, da iste knjige, na istom jeziku, objavljujem tamo i ovamo. Zašto se srpske knjige ne prodaju u Hrvatskoj, a hrvatske u Srbiji? Ali onda sam shvatio da je to borba s vjetrenjačama i da jednostavno moram popustiti, pa sve ono što sam već objavio u Hrvatskoj, objavljivati i u Srbiji. Istina, bit će tu i knjiga koje ću najprije objaviti u Srbiji, pa tek onda u Hrvatskoj. Kao „Otac“ i „Mačka, čovjek, pas“. Pred Rendetom sam prvim popustio i pristao. Moja saradnja sa Slađanom trajala je dugo. Iz nje se rodilo prijateljstvo i niz privatnih kontakata, anegdota, događaja, zajedničkih iskustava. Za sve te godine ništa mi se ružno s Rendetom nije dogodilo. I to je, zapravo, neka vrlo lijepa priča, u kojoj ne znaš šta je važnije, ono što se događalo s knjigama, ili ono što se događalo s nama – zaključuje Miljenko Jergović.
Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar