Preporuke za čitanje: „Druga violina i druge priče” i „Epitaf za glumca”

Aleksandar Gatalica, „Druga violina i druge priče”, Akademska knjiga, 2024.

Inspiracija i ambicija najvažniji su gradivni elementi knjige komponovane od četrnaest pripovednih celina, u okviru kojih se nalaze prolog i epilog. Ne treba preskočiti ni petnaesto poglavlje, gde čitaoca čeka priča nad pričama – u pitanju je autopoetički pogovor u kom Gatalica baca dug ispitivački pogled ka horizontu srpskog književnog trenutka, i iznosi detalje stvaralačke motivacije. Posle osamnaest godina koje su, kako kaže, „pojeli romani”, laureat NIN-ove nagrade objavljuje ovu knjigu priča, i to o izvođačima umetničke muzike.

Priče sabiraju njihove nemire i krize, uspehe i strahove od neuspeha, nevinosti i demonizme. Između uvodne priče o drugoj violini kao „sidru kamernog broda” i zaključne distopijske povesti o bezumnom trenutku besprizorne sadašnjosti u kom preko šest stotina Stradivarijevih violina načinjenih u Kremoni jednostavno gube glas zatekla se pregršt priča – o savezima, izdajama, rivalstvima, sujetama i dubokoj ironiji potrage za trajanjem. Večnost umetnosti nagrizana sa svih strana lošim saveznicima (kao što je digitalizacija) i dobrim namerama (motivisanih i opreznošću i osetljivošću umetnika) pokazala se kao neiscrpna, teška i ćudljiva tema.

Sveznajući pripovedač menja vremenske perspektive, otkrivajući ne samo da se događaji odvijaju na više vremenskih i interesnih ravni, već ukazuje i na sveopštu uzročno-posledičnu povezanost koja nije uvek prepoznata u individualnom delovanju, nego joj treba širi istorijski kontekst. Gatalica razvija temu trajanja umetnosti, tako što se bavi isključivo performativnim kapacitetima stvaranja zvuka: međutim, u isto vreme, bezmerno je sumoran kad god se dotakne pitanja trajnosti. Prolaznost je osuda i kletva: za pijaniste i violiniste, za njihove skupe i stare instrumente, jednako koliko za hirove publike.

Ljubica Kubura, „Epitaf za glumca”, Ključ izdavaštvo, 2023.

Uprkos „brojnim vežbama”, glumca Krsta Čuturu, „harizmatičnog plavušana sa krševa Hercegovine”, zloslutno prati nemir pred svako igranje predstave. Slava stečena posle brojnih uloga u Nacionalnom teatru nije umanjila njegovu prirodnu malodušnost, niti ga je uspeh naveo da zavoli sebe. Ambiciozni mladić koji je u veliki grad došao iz sela Gluševa nadomak Mostara i na pozorišnim daskama više puta odigrao Hamleta u svojoj glavi imao je, po rečima prijatelja pesnika, „beskrajno prostranstvo i muku”.

Debitantski roman Ljubice Kubure preispituje život glumca koji je pun izazova, odricanja, uklete melanholije i političkog ostrakizma: analiza psihološkog profila jednog scenskog umetnika združena je sa samopreispitivanjem njegove ćerke. Ona će pokušati da, nakon očeve smrti, napiše roman o njemu i njegovu sudbinu sačuva od zaborava. Ćerka je naratorka, suočena sa svetom „surove sujete i bolnih nesigurnosti” u kome i sama pokušava da ostavi zalog umetničke kreativnosti. Nije uspela da postane glumica poput oca, pa će svu snagu uložiti u nekoliko životnih kompromisa, emotivnih i profesionalnih, u nadi da će se iskazati kao spisateljica i hroničarka. „Najteže je bilo odreći se izmaštane sreće”: ova rečenica kao da će zapečatiti svaki pokušaj umetnika da u svom pozivu otkrije izvor stalnog mira i zadovoljstva.

Bonus video: Uzmi ili ostavi knjigu: Otvorena biblioteka u Čumićevom sokačetu