0
Roman u stihu "Autobiografija Crvenog", koji grčki mit smešta u savremeni urbani život, uklapa se u misiju kanadske pesnikinje En Karson da antičko nasleđe sačuva tako što će ga oživeti u drugačijem istorijskom i socijalnom kontekstu, ali i obogatiti mističnim ritualima variranja i tumačenja, dok roman Margaret Atvud "Život pre čoveka" pokušava da teme nesrećnog braka i onoga što se danas zove poliamorija učini dirljivim i zanimljivim.
En Karson, „Autobiografija Crvenog“, Kulturni centar Novog Sada, 2021.
„Poricati postojanje crvenog znači poricati postojanje misterije.“ Roman u stihu, koji grčki mit smešta u savremeni urbani život, uklapa se u misiju kanadske pesnikinje En Karson da antičko nasleđe sačuva tako što će ga oživeti u drugačijem istorijskom i socijalnom kontekstu, ali i obogatiti mističnim ritualima variranja i tumačenja. En Karson uranja u svoju poemu inspirisana pesničkim fragmentima koje je napisao Stesihor, skrajnut i malo proučavan starogrčki liričar, smatran važnom sponom između Homera i Pindara. Mitski Gerion je čudovište koje najveći junak antičkog doba Herakle ubija po zadatku; u romanu En Karson Gerion je preosetljivi tinejdžer, traumiran i zlostavljan, zaljubljiv, povodljiv i obdaren raskošnom maštom. U potrazi za mogućnostima da izrazi i odrazi svet oko sebe pomoći će mu umetnost fotografije.
Kritičari nisu slučajno obratili pažnju na rešenost En Karson da čudovištu koje fotografiše poveri meditaciju o dva vezana pojma: viziji i reviziji. Stoga je ovo i roman stvaralačke autobiografije, ukoliko autobiografskom možemo smatrati želju da se povežu zvuk i vizuelni prizor. Tako i njen Gerion nije više samo crveno krilato čudovište, nego je ikonica svega što je van granica našeg vidnog polja.
Mozaična struktura ove poeme sjedinjuje pastiš, parodiju, adaptaciju i interpretaciju, slikajući portret umetnika kog čekaju velika iskušenja, jer „telo mu je bilo kao zaključana kutija“.
Margaret Atvud, „Život pre čoveka“, Laguna, 2021.
„Dinosaurusi za nju ne predstavljaju religiju, samo nešto što ona treba da čuva.“ Ljubav i preljuba nisu srećno raspoređeni u životima junaka Margaret Atvud, niti pedantno razvrstani kao muzejski eksponati. Imamo utisak da nisu imali sreće ni kada im je autorka dodeljivala šarm, odlučnost i energiju: likovi su ili vezani brakom u kom traže apsolutnu slobodu da varaju, ili su pak u toj meri slobodni da će zahtevati da se za tu njihovu slobodu vežu partneri i budući, i mogući. Roman objavljen još 1979. godine pokušava da teme nesrećnog braka i onoga što se danas zove poliamorija učini dirljivim i zanimljivim.
Margaret Atvud pomno istražuje misli i običaje Nejta, njegove ljubavnice Lašje i njegove višestruko neverne supruge Elizabete, ali detaljnost njenih uvida neće ove etički vakuumirane učesnike emotivnog trougla zaista približiti čitaocu. Elizabeta je privilegovana bezbrižnim životom i nespremna da zauzda svoju emotivnu gramzivost; njen muž Nejt potiskuje ljutnju i usredređuje se na postizanje kompromisa; Lašja „luta po praistoriji“, gde „nema muškaraca, ni drugih ljudskih bića, osim povremenog usamljenog posmatrača poput nje, putnika ili izbeglice, skvrčenog u sopstvenom žbunu paprati sa dvogledom, koji gleda svoja posla“.
Rutine i nemiri, male drame u zveckanju escajga i ispijanju točenog piva u hotelu nedaleko od ljubavničinog stana ne uspevaju da nas ponesu ni pogode. Protagonisti su, jednostavno, isuviše sebični i nadmeni da bi živeli istinski dramatične živote. Sedamdesete u Torontu nisu, čini se, nikad bile tako turobne kao u ovom romanu. Ljubav kojoj nedostaje usmerenje izumire, kao što su izumrli dinosaurusi.
Bonus video: Gost pisac Darko Tuševljaković
