"Mocart nije bauk": Premijera "Čarobne frule" u Pozorištu mladih

Komad "Čarobna frule" u kom će glumci pripovedati, svirati, pevati, plesati, a igraće čak i scenografija i kostimi, te maske i lutke obeležiće kraj godine u Pozorištu mladih.

Predstavu u Novom Sadu postavlja gošća iz Hrvatske, a zapravo argentinska rediteljka Renata Karola Gatika koja je želela da deci, kojoj je to prvi susret s operom, približi taj muzičko-pozorišni žanr.

- Opera je dosta zahtevna forma za dečju pažnju i njihova interesovanja uopšte, pa ipak, uverena sam da već od malih nogu moramo krenuti s tom edukacijom. Ovo neće biti klasično opersko pozorište, ali smo od Mocarta uzeli najviše što se moglo. Muzika je ostala najbitnija vertikala predstave i sve što je dramsko i lutkarsko, kao i sama igra, vrti se oko muzike. Pevanje, koje je bilo izazov za glumce, prilagođeno je za dečju publiku. Samu priču ove Mocartove opere malo smo "čistili”, jer smo hteli da to bude bajka u kojoj princ oslobađa princezu, bori se protiv zla, da bi na kraju pobedilo dobro. Predstava će biti duhovita i zaigrana - najavljuje rediteljka.

Glumci su, kažu, uživali u radu sa rediteljkom “Čarobne frule”, jer je temperamentna, energična i duhovita. U podeli si Marija Radovanov, Ksenija Mitrović, Uroš Lazović, Aleksandar Milković, Slobodan Ninković i Saša Latinović.

Glumac Aleksandar Milković prisetio se da im je na prvoj probi "Čarobne frule" rediteljka rekla da rade operu za decu, koju on nikad ranije nije radio:

- S obzirom na društvene okolnosti ukidanja kulture i umetnosti, imam utisak da je jako važno, na individualnom i kolektivnom nivou, baviti se umetnošću, vratiti se klasicima, povezivati različite grane umetnosti i time se podsetiti da su veliki umetnici i njihova dela - opstali u raznim vremenima. Renata Karola Gatika, rediteljka poreklom iz Argentine, koja već neko vreme živi i radi u Hrvatskoj, od samog početka rada na predstavi vrlo je maštovito i odlučno krenula u postavku ovog (ne baš jednostavnog) komada. Iako je sama radnja "Čarobne frule" dosta jednostavna, postavljeni su ozbiljni izazovi pred ansambl predstave kombinacijom naracije, lutkarstva, operskih elemenata, te pevanja i sviranja instrumenata. Takvi novi izazovi su ono što glumca uvek vraća na početak i ne dozvaljava mu da se ukotvi u poznati ton, "proverenu pozu" u kojoj se oseća prijatno, već mu postavlja izazov koji, kao nekad brucoš na studijama glume, mora da savlada. I to je ono što želimo da verujemo da nas bogati iz dana u dan – novo iskustvo, nova veština, a ponekad i prevazilaženje starih strahova. A to je nešto čemu bi svakako trebalo da stremimo, zar ne?

Glumac Uroš Lazović priznaje uoči premijere da mu je Mocart doneo, tačnije oduzeo tišinu u glavi:

- Bilo da idem nekud, radim nešto, melodije, i naš adaptiran tekst, me pro-ga-nja- ju! A ako se desi momenat da mi nešto drugo zauzme moždani prostor, tu su kolege, koje je Mocart takođe opseo, da zapevaju ili zvižduću poneku ariju.

Nije glumac Saša Latinović siguran koliko deca danas slušaju ozbiljnu muziku, te ovakvu predstavu u kojoj se pevaju tekstovi prilagođeni sadržaju priče smatra hrabrom ali i potrebnom.

- Možda će nekima ovo biti prvi susret s operom, a onda, nadam se, i prvi korak ka zaljubljivanju u ovaj muzičko-scenski žanr. Naša predstava kombinuje gotovo sva scensko-izražajna sredstva: pripovedamo, sviramo, plešemo, pevamo, igraju nam i scenografija i kostimi, glumimo, i maskama i lutkama. Za glumce je ovo veoma izazovno, tako da su neki od nas morali mnogo da rade na sebi kako bi stekli nove veštine. Glumci, koliko god bili talentovani, nisu operski pevači, ali smo se trudili da što verodostojnije prenesemo arije iz opere, a nadam se da će publika nakon što odgleda našu "Čarobnu frulu", otići i pogledati čitavu "pravu" operu - ističe Latinović, dok njegova koleginica Marija Radovanov objašnjava da nisu operski pevači i da se samo opere igraju:

- Ali nadam se da ćemo uspeti da prenesemo lepotu te bezvremene muzike i zaintrigiramo mališane da u nekom trenutku odu i iskuse pravu operu. Susret s rediteljkom Renatom meni je dokazao da možemo biti i s različitih planeta, dok god imamo tu istu, čistu potrebu za igrom. To nije zbog naše mitske povezanosti s toplom krvi Latinske Amerike (mada možda ima tu nečega), već zbog same Renate takve kakva jeste: šarmantna, duhovita, neposredna. Bili smo formalni međusobno - otprilike samo na prvoj probi, a onda su maske pale i prepoznali smo se, kamenčić se zakotrljao. Mislim da nam je ovakav proces u ovakvom trenutku bio preko potreban, kao svojevrsna "smehoterapija" i dragoceni ventil, a predstava "Čarobna frula" će biti plod jednog obimnog materijala, nastalog u - ponekad čak - lucidnom igranju na probama, prijemčiv i odraslima, ali pre svega pažljivo i promišljeno oblikovan, s velikim poštovanjem i poznavanjem onih kojima je predstava namenjena - deci.

Glumica Ksenija Mitrović seća se da je kao devojčica bila fascinirana klasičnom muzikom, najpre Čajkovskim, te je upisala muzičku školu, upoznala i dela Mocarta, Betovena...

- I evo, nekoliko godina kasnije, u predstavi sviram Mocarta! Naravno, to za mene nije lak zadatak, ali moram priznati da, što se mene tiče, svaki izazov koji nas pomalo plaši - a ipak malo više uzbuđuje, doprinosi sveukupnom glumačkom zadovoljstvu i inspiraciji. Mislim da će ova predstava biti dobra mešavina dečje zaigranosti i humora, a opet i tog "uzvišenog" operskog jezika. I ceo proces je bio takav - dosta šale, a onda gledamo kako da to malo uobličimo i "utegnemo". Da nije bilo tako, ne verujem da bi nastala baš ovakva predstava. Humor je veliki deo naše predstave (nadamo se!), a to je zato što smo se i mi sami mnogo smejali i zabavljali. Renata je neko kod koga se oseti radost života, a vrlo je moguće da to delom dolazi i od njenog porekla, i meni je bilo značajno da osetim da je to i u radu moguće, posebno u vezi s novom okolnošću - sviranjem klavira - i to Mocarta, u predstavi, i da shvatim da to nije toliki bauk.

Glumac Slobodan Ninković: ukazuje da je proces rada bio izazovan.

- Ovaj rad je specifičan zato što ima neku vrstu „lakog ritma“, ali iza tog ritma stoji velika disciplina. Sam rad s rediteljkom je vrlo zabavan, ali i zahtevan, jer njena estetika otvara prostor da glumac bude i muzičar koji na sceni stvara muziku, i igrač, i pevač, i pripovedač, i dete. To je proces koji od svih nas traži da dišemo i igramo kao jedan. Ono što me je možda najviše iznenadilo jeste koliko se čovek može osećati novim i svežim, čak i posle mnogo godina rada. U ovom procesu otkrivam onu istu radoznalost zbog koje sam, kao mlad glumac, prvi put zakoračio na scenu. I to je iskustvo koje zaista podmlađuje.

U autorskom timu su i Milica Sinkauz i Ivana Đula (tekst za predstavu), Đula i Luka Vrbanić (muzika), korepetitorka Agota Vitkai Kučera, Vesna Popović (scenografija) i Milica Grbić Komazec, koja je kreirala kostime i lutke i Ratko Jerković (dizajn svetla).