Prvi doktor filmskih nauka u zemlji koja je stvorila film bio je Vladimir Petrić. On potiče – piše “Njujork tajms” 1972. godine - iz jedne nerazvijene zemlje koja je tek četrdesetih godina proizvela prvi zvučni film. Filmsko krštenje Petrić je doživeo je kao osmogodišnjak u kino šatri bez krova, putujećeg cirkusa “Medrano”, u rodnom Prnjavoru 1936. gledajući “Moćnog imperatora podzemne Kine”.
Decenijama kasnije dok je pripremao film u čast Lasla Moholji Nađa, slikara, fotografa i jednog od osnivača Bauhausa, pratio je retrospektivu starih nemačkih nemih filmova u berlinskom bioskopu kada ga je film, najavljen kao „orijentalni horor“, vratio u detinjstvo. Bila je to „Zatočenica iz Šangaja“, film iz 1927. gde je ponovo video njemu poznate „smrtonosne munje koje sevaju iz dugih prstiju Moćnog imperatora“.
Vlada Petrić, jedan je od najznačajnijih teoretičara i istoričara filma, družio se sa Suzan Sontag i Karlosom Fuentesom, a Melvin Kaminski, poznatiji kao Mel Bruks, nudi Petriću ulogu u filmu „Dvanaest stolica“. Ponudu, jednog od retkih umetnika u Holivudu čiju vitrinu krase četiri, za mnoge nedostižne, nagrade: Emi, Gremi, Oskar i Toni, Petrić prihvata. Film je delom sniman u Jugoslaviji „gde dalmatinsko zaleđe glumi nedođije Sovjetskog Saveza“.
„Ljubovna zavist črez jedne cipele“, Joakima Vujića u adaptaciji i režiji Vladimira Petrića bila je prva pozorišna predstava koju televizija prenosi 28. decembra 1958. Režiser je i brojnih televizijskih fillmova „Sve će to narod pozlatiti“, „Švabica“, „Prvi put s ocem na jutrenje“…
Golootočka crna listi
Prema vlastitom priznanju (“Uspomene filmskog monaha” – Kinopravda i Jugoslovenska kinoteka) navodi: „najbolje filmske kritike dokumentarnih filmova nisam napisao ja. Pisao ih je moj prijatelj Milenko Štrbac, vrsni dokumentarista“. Da je Štrbac, autor posebnog senzibiliteta može se zaključiti iz njegovih dokumentaraca („Do srži od kostiju“, „Kiše zemlje moje“, „I njih 14“, „Pa strašno bi bilo“…)
Posle dvogodišnje robije na Golom otoku Štrbac odbija Petrićevu finansijsku pomoć. Zamolio ga je samo da ubedi glavnog urednika časopisa “Film” da objavljuje njegove kritike. Štrbac je po povratku s Golog otoka bio na crnoj listi.
„Dogovorili smo se da mu ja budem fasada. On je pisao kritike, na desetine kritika, koje su naše kolege veoma cenile. Ja sam im potpisivao da bi mogle da budu objavljene“, objasnio je Petrić.
Asistirao je Vjekoslavu Afriću u filmu „Barba Žvane“ (1949), u kome se pojavljuje i kao glumac. Film je toliko bio dinamičan da ga prati antologijsko pitanje, ne samo kritike već i publike: „Hoće li već jednom Barba Žvane ( Dragomir Felba) da pređe tu prugu.“
Pre nego što je diplomirao režiju na Akademiji za film i pozorište imao je još jednu diplomu: Engleskog jezika i književnosti. Njegova profesionalna karijera bila je furiozna. Eruptivne energije, nepresušne radoznalosti Petrić uči, traga, režira, glumi, predaje, piše… U ključnim trenucima karijere Petriću će se ipak „složiti karte“. Njegov put do Harvarda vodio je preko Moskve. Ali, „kako stići do Moskve kada su me odbili za stipendiju“, jadao se Petrić Slobodanu Seleniću, kolegi sa FDU, ispod prozora Republičkog sekretarijata za kulturu. Prvi telefonski poziv narednog jutra stiže direktno od Milana Vukosa, tadašnjeg srpskog sekretara za kulturu. Vukos mu obećava da će pogledati kako može da pomogne. Odgovor brzo stiže: „Odluka Komisije je opozvana“. Zeleno svetlo za Moskvu dao je lično Milan Vukos, Selenićev kum.
Moskovske godine
Petrić u Moskvi od ranog jutra, satima gleda neme filmove, nepoznate Zapadu. Odlučuje da doktorat posveti Evgeniju Baueru, poznatom ruskom reditelju nemih filmova. Bauer je snimio više od sedamdeset filmova između 1913. i 1917.
„Kada je ne skrivajući oduševljenje saopštio svoju odluku mentoru Lavu Kulješovu, osnivaču prve filmske škole u svetu i jednom od prvih teoretičara filma, ovaj ga je posavetovao iskusnim glasom starog aparatčika“, piše Gorana Gocić, o Petrićevim moskovskim godinama. Sledi i upozorenje mentora: „Volođa, možete o Baueru pisati samo ako ga napadnete. On važi za najmračnijeg, najreakcionarnijeg, najreligioznijeg ruskog reditelja.“
I Kulješovljeva supruga i muza, glumica Aleksandra Hohlova, savetuje mu da ostane i uživa u Boljšom teatru, muzejima i da zvanično podnese politički korektan doktorat kakav se zahteva. „Kritikujte Bauera kao reakcionara, a kasnije revidirajte tekst. Mi tako pravimo filmove. Damo provizorni scenario, a onda snimamo po svome. Kad je gotov, film mogu da stave u bunker, ali će jednom sigurno ugledati svetlo dana“, posavetovala ga je Hohlova.
Petrić nepomirljivo nastavlja da proučava sovjetske neme filmove tokom 1964. i 1965, vodeći obimne beleške o Baueru i ruskom predrevolucionarnom filmu. U Beograd se vraća bez doktorata ali sa (sa)znanjem koje mu otvara vrata Zapada. U bečkoj Kinoteci upoznaje Vilarda van Dajka, tadašnjeg direktora filmskog arhiva u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA). Van Dajk je bio i gost FEST-a u prvim godinama ovog festivala.
„Sama vas je sudbina poslala“, uzviknuo je Dajk kad je saznao čime se Petrić bavi. „Muzej je upravo dobio 150 sovjetskih nemih filmova. Mnogi nemaju ni špicu. Potreban nam je čovek koji će to katalogizovati.“
Vlada Petrić 1969. Odlazi u SAD. U MoMA ostaje tri godine. Povereni su mu i ključevi arhiva. „Bilo je to uzbuđenje zavodnika koji dobija ključeve kakvog saraja“, zapaža Gocić.
Pljačka u Grinič Vilidžu
Petrić u Grinič vilidžu deli stan s dvojicom mladih snimatelja. Jedne noći provalnici su im odneli arifleks kameru i magnetofon „nagra“. U brzini lopovi su pokupili i Vladin prazan kofer u koji su upakovali plen. U unutrašnjem džepu kofera, nalazila se jedina kopija beležaka Vlade Petrića iz Moskve, kao neponovljviv trag dvogodišnjeg istraživanja na VGIK-u. „Kao da je doktorska titula bežala iz Vladinih ruku“, uočava Gocić i duhovito predlaže: „Valjalo je proveriti nije li Petrić neku kravatu menjao s vazda ljubomornim beogradskim kolegom Petrom Volkom“.
Gocić prenosi ono što je saznao od samog Petrića: „Neki čovek telefonirao je Petriću obavestivši ga da je njegov rukopis našao u kanti za otpatke. Kakva sreća! Ipak, pošteni nalazač zahteva i nagradu. Vlada uspeva da prikupi 50 dolara – što bi danas iznosilo 350 – i zakazuje primopredaju. Istovremeno, u nastojanju da povrati ukradenu opremu, njegov cimer obaveštava policiju koja prisluškuje telefonske razgovore. U obrtu dostojnom Brajana de Palme, premazani kradljivci, prepoznavši karakteristično kliktanje prislušnog aparata, povlače se iz dila i nestaju bez traga.
Nepunih mesec dana od krađe, Njujorški univerzitet otvara odsek za doktorske studije iz filma. Petrić se prijavljuje. „Vi ste previše kvalifikovani da budete naš student“, rekli su mu na Njujorškom univerzitetu, ali možda biste mogli da budete profesor kod nas? Da predajete istočnoevropski film?“
Posle dve i po godine, Petrić je odbranio i svoju doktorsku tezu o sovjetskim i američkim montažnim teorijama 1920–1936. Od 1973. Petrić na Harvardu, jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta, predaje istoriju i teoriju filma. Među kolegama i Rudolf Arnhajm. Vazda nemirnog duha i neukrotive energije s režiserom Robertom Gardnerom i filozofom Stenlijem Kavelom, osniva Harvardski filmski arhiv. Bio je prvi kustos te institucije (1979). Baš kako je Hohlova Petriću u Moskvi nagovestila, Evgenije Bauer je rehabilitovan, ali njegove beleške o Baueru nikad nisu pronađene. Vlada Petrić je kao mladić danima klasifikovao velik broj filmskih rolni u Kinoteci da bi za nagradu dobio besplatan ulaz u bioskop Kinoteke. U poznim godinama Jugoslovenskoj kinoteci predao je najveću donaciju u istoriji ove ustanove.
Bonus video: Mila Turajlić