Krležin vrač, folklorna prostitucija, duhovi i onostrano: Predlozi za čitanje

Podeli:
Karl-Markus Gaus, „U muzeju odbačene budućnosti“ i Alena Sabuhova, „Šaptačice“ Foto:Promo

Austrijski putopisac Karl-Markus Gaus i slovačka spisateljica Alena Sabuhova istražuju predele nemaštine i vradžbina, a njihove knjige su ovonedeljne preporuke za čitanje.

Vladislava Gordić Petković Foto: Vladislav Mitić

Karl-Markus Gaus, „U muzeju odbačene budućnosti“, Akademska knjiga, 2022.

Četiri putovanja austrijskog esejiste vode ga u Futog i Zagreb, u Moldaviju i Bugarsku. Ponekad njegovim intimnim i egzaktnim sondiranjem prostora kormilare majčine oživljene uspomene, ponekad lektira ili pak istorija ranijih susreta sa drugim kulturama. Gausovo dijagnostičko oko daruje i nova značenja: tako autoportret gotovo zaboravljenog slikara Stevana Aleksića odaje prirodu „vedrog spokojstva“, koje je, po Gausu, vrlina Novog Sada.

Svest o neizbežnosti kolonijalnih ulagivanja neće nas pripremiti na groteskni atavizam u eseju „Oči Zagreba“. Posvećenost „hrvatskom Geteu“ dovodi Gausa na tajnu večeru sa sedmoricom gospode u sivim odelima i kravatama u bojama vatrometa, gde, pod palicom velikog Krležinog vrača, mora da pojede oko pečenog jagnjeta, zamućeno tugom i optužbom.
Gaus dijagnostikuje pojave koje nadrastaju prigodnost njegovih zapisa: govori o „mašineriji nadmašivanja“, invaziji medijskog društva koju omogućuje fabrikovanje strahota; o „folklornoj prostituciji“ prosjačenja, koje paradira kič rodoljubljem i tako cedi tuđe džepove.

Gaus se nadnosi nad prosjake i pompu, rupe u asfaltu i metež sopstvenih halucinacija: „Suštinska karakteristika sirotinjskih četvrti jeste njihova nevidljivost, a njihove nevidljive granice su nepremostive.“

Alena Sabuhova, „Šaptačice“, Agora, 2022.

Između paganstva i vere u boga, između zastrašujuće nasumičnosti i zlokobnog reda, odrastanje dve najbolje drugarice u Podlasju, predelu između Poljske i Belorusije, sklopljeno je od lekcija o skromnosti i surevnjivosti, od nedeljnih socijalnih aktivnosti u vidu odlazaka u Kaufland u Hajnovki, od gledanja „Veštice iz Blera“ („prvi horor u kom su šume ličile na naše“), od naivne nade i dugih razgovora sa onostranim koje vode udovice na Klupi ožalošćenih žena. Tu klupu nikada nijedan sveštenik nije uspeo da ukine: „uvek bi žene počele da donose svoje stolice na rasklapanje i korpe sa hranom“ nakon što bi muževima na grobove stavile kropku, žubrovku ili konjak, uglavnom domaći alkohol koji je derao utrobu i svoje žrtve obarao u jendek da se smrznu.

Alena Sabuhova zrelo i pedantno, sa mnogo empatije koja ne menja pouzdanost narativa, ispisuje turobnu sapunicu jednog malog mesta koje nije ni Makondo ni Eldorado, ali je gostoljubivo i za duhove i one koji ginu da ih sretnu makar preko biznisa raznih gatara i udovoljavanjem njihovim bizarnim naredbama. Jedna vračara isceljuje vodom, druga posetiocima udeljuje hleb i ovas, a sve moraju da rešavaju slučajeve spaljene kose ili uvezanih peškira ubačenih u dvorište, dok žene sede na „kostima sedam generacija“ i u glinu sipaju votku za pokojnike.

Bonus video: Promocija knjige „Bez reči“

Komentari

Vaš komentar