0
Premijera u Beogradskom dramskom pozorištu, M.Kapor/Z.Džumhur: Zelena čoja Montenegra, Koprodukcija sa Gradskim pozorištem iz Podgorice i Gradom teatrom Budva, Režija i adaptacija: Nikita Milivojević
Roman Mome Kapora je, kažu, bio vrlo popularan osamdesetih godina, kada je objavljen. Bavi se važnim događajem iz crnogorske istorije, čuvenom bitkom kod Vučjeg dola, u kojoj je crnogorska vojska potukla do nogu tursku, a kao posledicu izvojevala samostalnost u današnjim granicama. Što se romana tiče, bitka je polazište posle kojeg se razvija priča o čudnovatom prijateljstvu knjaza Nikole i glavnokomandujućeg poražene turske vojske, Osman Paše. Ispostavlja se da je to prijateljstvo iz davnih studentskih dana, iz Pariza, pa knjaz Nikola okleva da preda zarobljenog prijatelja, bilo osvetnički nastrojenim Crnogorcima, bilo Porti koja će lošeg vojskovođu bez dileme skratiti za glavu. U međuvremenu se Osman paša nesmetano šeta po Cetinju, kockajući se sa ambasadorima tri zemlje koje imaju svoja diplomatska predstavništva u Crnoj Gori, živeći u luksuznom hotelu i na knjazovoj plati.
Nikita Milivojević je adaptirao dramatizaciju Stevana Koprivice u tolikoj meri, da je Koprivica povukao svoje ime. Priča je fragmentarna, i koleba se između epskog prepričavanja i intimnog, lirskog diskursa kada se bavi likom Osman paše. Što znači da je mnoštvo scena primerenih romanesknom pripovedanju, ali beznačajnih u okvirima dramske radnje, koje ovde i nema. S druge strane, realizam je pomeren u stilizaciju, pa se po dvoru pocupkuje, igra valcer ili oro dok se razgovara, a kneginja Milena nosi pantalone. Sama stilizacija ne bi bila problem da nije reč o gomili proizvoljnosti, koje suštinski ništa ne znače.
Dve se teme izdvajaju – tema prijateljstva koje se suprotstavlja svim preprekama, i tema kockarske strasti pašine, koji na kraju prokocka i sopstveni život. Ali te dve teme nikako ni da se ukrste, ni da se spoje. Ne pridodaju na značenju jedna drugoj, pa je nejasno zašto su zajedno.
Predstava se igrala letos u Budvi ambijentalno, a kada se ušlo u pozorišnu zgradu nikakvo prostorno prilagođenje nije izvedeno. Prazna scena može da deluje moćno u osmišljenom konceptu, što ovde nije reč. Ovde je to prosto scena na koju nije stigao dekor, a bogami ni majstor svetla.
Pomislite, pa dobro, predstava je prepuna mana, ali bar smo za jednu više nego zanimljivu istorijsku činjenicu bogatiji. Ali, ne! Čitava priča je izmišljena. Do susreta nikada nije ni došlo, niti ima podataka da su se paša i knjaz upoznali. Pa o čemu je ovde reč? Istorijski roman koji fejkuje istoriju? A nigde se ne navodi da je priča izmišljena. Aferim! Mislila sam da je to tako samo u školskim udžbenicima.
U svemu tome glumci su se ipak dobro snašli, posebno Miloš Pejović kao knjaz Nikola, Dejan Đonović kao Skender, Ivan Tomić, Maja Stojanović… Andrija Kuzmanović kao Osman Paša je sugestivan, ali mu je dat potpuno drugačiji diskurs, mističan i zauman, pa on nosi neki svet za sebe. Kao i Branimir Brstina, belosvetski mešetar.
Tri ozbiljne teatarske institucije i ozbiljno rediteljsko ime ne bi smeli da se potpišu ispod ovakve predstave.
Bonus video: Premijera Zelena čoja Montenegra
