1
"Predsednice” Vernera Švaba, režija Jana Maričić, Narodno pozorište Sombor
Da problem današnjeg sveta nije u tome što su u njemu sve vrednosti degradirane ili izokrenute naglavačke, već u tome što ni sama svest o ovoj izokrenutosti više ne postoji, na samosvojan, šokantan i paradoksalan način pokazuje drama austrijskog pisca Vernera Švaba “Predsednice“. Prošavši poput meteora dramskim pejzažem nemačkog govornog područja, “buntovni genije“ Verner Švab (1958-1994) je ostavio modernom teatru u nasleđe šesnaest komada, u kojima se dosledno i nemilosrdno otkrivaju i razobličavaju socijalne deformacije, ideološke stranputice i moralni tabui posleratnog (austrijskog) građanskog društva. A taj provokativni niz započinje upravo dramom “Predsednice”, delom koje je, po sopstvenom priznanju, Švab napisao a da prethodno nikada nije kročio u pozorište! Bez obzira na to, njegov prvenac pokazuje začuđujuću zrelost svih aspekata dramskog rukopisa – od jezičke slojevitosti, do žanrovskih vratolomija.
Švab, nam, naime, predočava jedan tipičan (čini se, u nedogled ponovljivi) isečak iz svakodnevnog života Erne, Grete i Marice (Mariedl), triju čistačica – figura malograđanskog kalibra koje, kroz prividno neobavezno i skokovito brbljanje, promovišu sopstvene uskogrude floskule o društvu, moralu i religiji kao vrhovnu meru ljudskih postupaka. Pritom, kod Švaba se osnovni pokretački impulsi nalaze u kontrastu i u jeziku. S jedne strane, ispod prividno lake konverzacije postepeno izbija na videlo “negativ” malograđanske uljudnosti: Ernin besmisleni tvrdičluk i seksualne frustracije njenog sina, Gretina telesna deformisanost, uz zlostavljanje i incest u porodici, i, najzad, Maričin ponos na to što golim rukama, bez rukavica, ume da otčepljuje klozetske šolje, a za uzvrat, dobija na poklon sve što u njima nađe. Takav negativ junakinje neprestano nastoje da iskupe izlivima deklarativne pobožnosti, kao i pozivanjem na autoritet države oličen u (tada već kompromitovanom) Kurtu Valdhajmu, a kroz frazu: “Uostalom, tako je rekao i naš Predsednik.”
Što se tiče jezika, premda bez zazora i sa kolokvijalnim “biserima” imenuje osnovne ljudske telesne funkcije i postupke, Švabov jezik nije naturalistički; to jest, autor ni u kom slučaju ne teži da jezikom verno odrazi čulne utiske, pojave ili reakcije. Naprotiv, sočna, pokatkad i skatološka fraza likova ima za cilj ne samo da naglasi njihovo neshvatanje razlike između moralnog i životinjskog, već i da tom neshvatanju pribavi ironičan, tragikomičan i, konačno groteskni prizvuk.
I upravo na sučeljavanju, smenjivanju i preplitanju tri pomenute žanrovske oznake gradi rediteljka Jana Maričić svoju postavku “Predsednica” – inače, prvo uprizorenje nekog Švabovog komada kod nas. Konkretizujući prvi segment drame kroz situaciju pripremanja večere – sa Ernom kao glavnom kuvaricom – rediteljka uspeva da nas, postepeno gradirajući atmosferu od lake ironije ka apsurdu i tragikomičnom, efektno uvede u iščašeni univerzum Švabovih likova. Štaviše, scenskim “bekgraundom” u vidu printa sa kičerski blistavom crkvicom, okruženom idiličnim alpskim vrhovima (scenograf Gorčin Stojanović) Maričićeva efektno podcrtava lažni karakter pobožnosti junakinja, postižući metaforičku slojevitost u predočavanju čitave jedne zloćudne filozofije palanke. Drugi segment predstave, smešten sadržinski u kontekst kafanske zabave/priredbe, a u formalnom pogledu uobličen kroz tipično postmoderno višeglasje, karakteriše brži tempo, naglašenija distanca likova prema celini situacije, kao i atmosfera košmara, koja će kulminirati u – ovde samo naznačenom – ritualu Maričinog žrtvovanja.
Ovakva rediteljska “duga završnica” omogućila je, kroz ritam i umnožavanje perspektiva, raznovrsniji prostor za glumačku eksperesiju, ali je, istovremeno, i čitav Švabov palanački svet uglavnom ograničila na prostor apsurda i tragikomičnog, iako on, kako opravdano naglašavaju svi značajni autorovi tumači, neminovno stremi grotesknom. Ipak, zahvaljujući visokom nivou ujednačene glumačke igre, ovaj (pretpostavljeni) nedostatak ne remeti u većoj meri integritet predstave. U ulozi Erne, Biljana Keskenović je efektnom ravnotežom ekspresije i distance dočarala ideologiju sitnog licemerja. Elegantno “poništavajući” karikaturalni teret kostima (preuveličani “ženski atributi”), Ivana Jovanović je sa ibijevskom mirnoćom demonstrirala i nemoć i licemerje telesnosti. Najzad, Milijana Makević je ponovo podsetila na svoje ne uvek najbolje iskorišćene potencijale, uobličavajući, asketski ekonomičnim telesnim pokretom i samoironičnom naivnošću govorne fraze, pomalo jezovitu figuru “klozetske Jovanke Orleanke”.
