"Bludni dani kuratog Džonija", po romanu Filipa Grujića; Adaptacija Dimitrije Kokanov, režija Jovana Tomić, Novosadsko pozorište
Ako je danas moguća pustolovina poput „Odiseje“, njen akter nije otac koji traži put do doma i porodice – nego „bludni sin“ koji, tragajući za ocem – a istovremeno (prividno?) se suprotstavljajući „ženskom“ principu – nastoji da pronađe sebe. Polazeći od drske, razbarušene, infantilno mudre i sumorno bezobrazne romaneskne minijature Filipa Grujića „Bludni dani kuratog Džonija“, „provučene“ kroz dinamičnu, žanrovski lukavo „neuravnoteženu“ dramatizaciju Dimitrija Kokanova, rediteljka Jovana Tomić nam, u sadejstvu sa maštovitom grupom saradnika i agilnom glumačkom ekipom Novosadskog pozorišta, podastire intrigantan primer ovakve „izokrenute potrage“ – priču o kobnim dobicima i dragocenim porazima.
Protagonist Grujićevog romana je („kurati“) Džoni, samosvesno izgubljeni nevini zavodnik. Kao zavisnik od seksa gladan ljubavi, on se otiskuje na putovanje Novi Sad – Nirnberg – Beč – Geteborg – Varšava – Prag – Nirnberg, da bi se, bogatiji za nekoliko dilema (i jednog psa), u završnici ponovo obreo na pragu novosadske praznine. A kako i priliči svakom, pa i današnjem Odiseju, pustolovina Grujićevog Džonija – uobličena sočnim, a višeznačnim sučeljavanjem junakovog samoispitivanja i provokativnog obraćanja čitaocu/gledaocu – pretežno se i sastoji od pragova i praznina. Od kuće nirnberškog rabina (zavođenje Mari, figure nevinosti), preko incidenta u bečkoj kafani (Madam, simbol iskustva), preko švedske malograđanske utopije (Prijateljev kum) do svojevrsnog ćorsokaka (noć sučeljenja sa finskom kurvom, oličenjem „robnog Erosa“), Džonijeva relacija prema ženama predstavlja najpre dimenziju potrage za ocem – ali i bekstvo od majčinskog principa. Otuda je i prvi vidljivi poraz – Džonijeva spoznaja, po prispeću u Prag, da (tek pronađenog) oca zanimaju samo nova žena i deca – u suštini već posredno pripremljen u prizoru s Finkinjom, kroz instinktivnu spoznaju da je totalni eros – uvek prazni eros.
Sažimajući ekonomično i uverljivo složenu motivsku mrežu i – pokatkad „rasuta“ – narativna žarišta romana u jedinstvenu scensku nit, Dimitrije Kokanov je, najpre, uspeo da suptilno predoči proces žanrovskog „prelivanja“ – kako u pogledu reakcija junaka, tako i zbivanja kojima ovaj prisustvuje (ili ih sam gradi). Tako, ironičnu vizuru zavođenja Mari smenjuje apsurdni humor scene sudara švedskog voza sa losom (!) i parodiranje porodične idile Prijateljevog kuma, a cinizam koji senči feribotsku noć sa Finskom Kurvom neosetno se pretapa u sumornu atmosferu praškog susreta sa ocem – da bismo se, pri kraju, ponovo zatekli u prostorima ironije.
Sledeći u širem smislu piščev programski iskaz „To je sve istina, ali ništa nije iskreno“, Kokanov uspeva da figuru Džonija učini junakom zbivanja u kojem distanca, lirsko višeglasje i komentar postaju efikasni „motori“ jedne konkretne, napete pustolovine identiteta. S druge strane, likovi poput Prijatelja, Mari ili Oca u njegovoj dramatizaciji dosežu dimenziju zaokruženih, prepoznatljivih ali ne i tipiziranih aktera.
Opredelivši se, s jedne strane za scenski prostor koji diktira bliske kontakte s publikom i krupne planove glumaca – scena Jasmine Holbus svojim krajevima „obgrljuje“ gledalište, dok po sredini u njega „prodire“ izdignutom pistom (simbolizujući seksualni „appeal“ junaka) – a s druge, za promišljeno stilizovanje u odigravanju pomenutih žanrovskih nijansi, Jovana Tomić postiže paradoksalni utisak istovremene bliskosti i rastrojstva. Na specifičan način, takvom efektu doprinose i kostimi Selene Orb – stilizacija sa jednom „zaumnom“ nijansom. U širem kontekstu, rediteljka se takođe koristi sličnim postupkom paradoksa. Džonijevi iskazi, naime, bilo da se radi o ironično zaigranim zavođenjima, suzdržanim emotivnim izlivima ili ravnodušnošću zamaskiranim sanjarenjima, predočavaju se ne samo kao komentari upućeni publici, već i kao replike koje, iako usmerene prema sagovorniku, očigledno potiču iz drugog vremena (i mesta). Takva metoda „iščašenog“ predstavljanja znatno doprinosi višeznačnosti ključnih prizora, ponajpre sekvenci susreta Džonija i oca: otkrivajući junaku da mu je od žuđenog oca preostao samo trag, Jovana Tomić maštovito i ironično poentira – da je i čitava njegova pustolovina tek ponavljanje, dugo odlagano suočavanje sa sobom. Združivši ovaj postupak sa pažljivim i uverljivim razvijanjem spektra žanrovskih nijansi koju joj pruža dramatizacija, rediteljka pred nama postepeno razvija povest o samospoznaji jedne „bludne“ a nevine, opsesivne, ali nikada posesivne ličnosti.
Rečju, antijunaka našeg doba, čijim sprdnjama i očajanjima, samoobmanama, i nehotičnim surovostima, disciplinovan i ironiji ali i samopokazivanju sklon senzibilitet Roberta Ožvara u naslovnoj ulozi daje potpuno otelotvorenje. U stilskom, emotivnom i fizičkom pogledu, ostali iz glumačke ekipe mu uspešno „sekundiraju“, pre svega Bence Salai (Prijatelj) i Agota Ferenc (Finska Kurva), ali i Ištvan Kereši, Terezia Figura, Zoltan Molnar i Fani Dupak. Najzad, ovu pokatkad apartnu, ali zato ne manje aktuelnu scensku povest o potrazi za samim sobom kroz razotkrivanje starih iluzija – ali i stvaranje novih! – na rafiniran način značenjski i dinamički obogaćuje muzika Luke Mejdžora – nijednog trenutka ne skliznuvši na teren već uobičajenog „songa“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar