0
Pozorišna kritika: Premijera u Bitef teatru, "Seks-umetnost-komunizam". Režija Bojan Đorđev.
Piše: Aleksandra Glovacki
Autori teksta „Seks – umetnost – komunizam“, a to su Tamara Antonijević, Tanja Šljivar i Bojan Đorđev koji je ujedno i reditelj predstave, navode da je nasleđe 20. veka tema ovog pozorišnog projekta, i to iz perspektive tri revolucije koje su ga obeležile, a – smatraju oni – i promenile. Pojašnjavaju da je reč o revoluciji umetničke avangarde, komunističkoj revoluciji, kao i seksualnoj. Svaka od njih ima svog predstavnika u predstavi: Margerit Diras predstavlja seksualnu, Oskar Davičo umetničku avangardu, dok Pjer Paolo Pazolini ne može baš biti predstavnik komunističke revolucije, više određene intelektualne interpretacije komunističke ideologije. Pitanje da li i to, s obzirom da je sebe smatrao marksistom, a sa komunizmom u ovoj postavci i inače ima problema.
Nisam sociolog da bih se uopšte upuštala u validnost ovakve interpretacije 20. veka, kao i u potragu za značajnijim, ili bar jednako značajnim evolutivnim promenama u prošlom veku – izbor je svakako pravo autora. Ono što je intrigantno za promišljanje je pronalaženje veze između seksa, umetnosti i komunizma, pronalaženje onoga što im je zajedničko.
Osloniću se, za ovu priliku, na Vikipediju:
“Kod ljudi seks ima jaku društvenu funkciju i takođe igra ulogu u razvijanju sopstvene ličnosti“, dok umetnost ima za cilj “stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha… sa namerom da se prenesu emocije ili/i ideje“. Dobro, može da se poveže, iako je izvučeno iz konteksta i krajnje suženo objašnjenje. Međutim, sa komunizmom smo u mnogo većem problemu, jer ima više značenja: “može se koristi za opisivanje socijalnog i ekonomskog sistema, ideologije koja podržava takav sistem ili političkog pokreta koji pokušava da sprovede uvođenje komunističkog sistema“.
I tu stajemo pred zidom, jer pre ćemo se snaći i u zamršenim definicijama seksa, i u nedovršenim definicijama umetnosti, nego u tome šta je komunizam, šta je on Pazoliniju, a naročito šta je nama. I kome to nama.
No, reč je o revolucijama. Komplikovano zamišljeno. Široko zahvaćeno. Seks, muškarci i žene, Tito, odraslost i neodraslost, ljubavni odnosi, ljubomore, ubistva, pravda – nepravda, eros i tanatos, izrabljivanje, majčinstvo, granice umetničkog čina, odnos između života, posmatranja i prepričavanja… Tekst je zapravo mišung veoma pametnih, značajnih, veoma vrednih citata iz tekstova i knjiga troje pomenutih autora. Tiče se nesumnjivo tri veoma značajne kulturne teme, ali onaj podsticaj kojem se verovatno težilo, a to je da se mi danas uspavani i tako daleko od kreativnog revolucionarnog naboja razbudimo i razdrmamo – bojim se da se nije dogodio. Jer tekstovi su se proširili bezbrojnim rukavcima u svim pravcima, kao delta Nila. Nisu se upleli u dijalog, nisu krenuli u istom smeru, ostali su na nivou monoloških iskaza, ma koliko ih Vladislava Đorđević, Slaven Došlo i Miloš Timotijević sa dubokim razumevanjem i sugestivno izgovarali. Pridruženi su im i Tamara Pjević (inače balerina, ali odlična u prezentaciji teksta) i Đorđe Galić, kao glasovi iz savremenosti koji povezuju citirano tekstualno tkivo.
Režijski Bojan Đorđev pribegava neopterećujućoj formi, uglavnom se oslanjajući na predstavu-predavanje, sa povremenim finim uplivima teatralnosti, kakvo je na primer islikavanje velikog platna u pozadini, što svi učesnici žustro rade kad nisu zauzeti obraćanjem publici. Reditelj vodi računa da ne remeti tekst, ali i da glumcima da dovoljno opravdane fizičke radnje koja će omogućiti neophodni adrenalinski nivo. To se naročito odnosi na Pazolinija Miloša Timotijevića, taj adrenalin, kojim oblikuje svaku svoju levičarsku misao, kao neki vatreni predavač. Davičo Slavena Došla je zaumniji, intrigantniji u svojoj samosvesnoj hladnoći, dok je Diras Vladislave Đorđević vrlo inteligentna interpretacija žene koja je iživela na pravi način svoju erotiku i, kako gore kaže Vikipedija, zahvaljujući seksu uspela da “razvije svoju ličnost“. Šalu na stranu, Vladislavina Diras je ostvarena žena, i jedna od vrednosti predstave je što smo ovu glumicu konačno videli u kompleksnoj i zahtevnoj ulozi.
„Seks – umetnost – komunizam“ je, i pored pomenutih primedbi, vredan autentični i drugačiji glas u domaćem pozorištu. U svakom slučaju – prava predstava za publiku željnu pametne reči i iskrene emocije nezamućene banalnostima.
