Premijera u Teatru Madlenianum August Strindberg: Gospođica Julija Režija i adaptacija Haris Pašović
Pitanje moći i borba za njeno osvajanje osnovna je tema koja se varira unutar ove psihološke drame, u kontekstu socijalnog ustrojstva jednog klasnog društva. Klasno je datost, a ono što se tokom jedne Ivanjske noći desi između aristokratkinje, gospođice Julije, i „sluge“ u kući, Žana, iz domena je vanklasnih ljudskih odnosa, u kojima se moć može zasnivati na polu, seksualnom zavođenju, ličnoj energiji, novcu… U noći u kojoj se uobičajeno stavljaju maske i kostimiranjem se preobraća u nekog drugog, ovi likovi se dekostimiraju iz svojih klasnih uloga, i skidaju do gola.
Socijalnu, klasnu komponentu Haris Pašović izvodi u prvi plan, a jednom finom dosetkom je osavremenjuje i vezuje za ovaj naš, ex-Yu prostor: gospođica Julija je Slovenka (i predstavlja gospođu Evropsku uniju), Žan je Srbin, kuvarica Kristina je Bosanka, dok je dopisani hor slugu sastavljen od raznih Srba, Bosanaca, Hrvata i Makedonaca. Govori se na slovenačkom sve do preokreta u kome Žan preuzima poziciju moći u odnosu na gospodaricu. Zatim se prelazi na srpski. Srpski, naravno, govore Žan i Kristina između sebe.
Strinbergova drama sa razlogom ne silazi sa svetskih scena, s obzirom da dodiruje arhetipove prepoznatljivog delovanja i na psihološkom i na sociološkom nivou. Bilo je dovoljno sasvim malo pomeranja od teksta, kakvo je diskretno ubacivanje mobilnog telefona ili dopisan razgovor među veselom poslugom u Ivanjskoj noći, pa da čitav narativ savršeno funkcioniše i u savremenosti.
Ovu naturalističku tragediju Pašović smešta u hladan prostor jedne vrhunski dizajnirane crne kuhinje u pozadini, ispred koje je sjajni, crveni podijum za igru (scenograf Aleksandar Denić). Igre, plesa, ima u nekoliko navrata, s obzirom da je Ivanjska noć, i da je posluga mlada, željna života. Predstava počinje efektno, njihovim pretrčavanjem uz energičnu muziku (kompozitor Marko Grubić), uz koju u trku završavaju svoje kućne obaveze, usput se presvlačeći.
Očekivano, Žan je uglađeni, hladni mehanizam savršenog poslužitalja, ambiciozno zagledanog u budućnost u kojoj planira da postane upravo ono što su njegovi gospodari. Tako ga, bez trunke emocije, i igra Strahinja Blažić. Julija je slovenačka glumica Sara Dirnbek, mekana, naivna kao dete. Kad se spusti sa svog klasnog trona, postaje bespomoćna i ogoljena, gotovo na ivici retardiranosti. Između njih dvoje nema nikakve hemije. Desi se jedna žestoka scena seksa, rediteljski dobro izaranžirana brutalnost, takođe bez ikakve strasti.
Nema tu ludila, nema sado-mazo energije, nema erotike. Niko ne uživa u tom odnosu, nema ni naznaka zašto je do njega došlo, iz koje to potrebe. Možemo zaključiti da se Juliji sviđa izvajano golo Žanovo telo (istina, to vidimo tek posle seksa), možemo zaključiti da je Julija prosto užasno usamljena, da je Žan zavodi ne bi li se dočepao kapitala da otvori sanjani hotel u Švajcarskoj, ali ništa od toga se zapravo ne vidi.
Žanova se hladnoća prelila i na ostale njegove odnose. Jednako prazni su povremeni zagrljaji i poljupci sa Kristinom Mine Pavlice. Estetika ružnoće, pripadajuća naturalizmu, kod Pašovića je izgleda postala estetika hladnoće. U toj lepoj kuhinji, u tim lepim odelima, nema emocije. Prirodnosti, spontanosti i autentičnog veselja ima samo u gotovo bezimenoj grupi posluge, nekakve balkanske mlađarije kojima je kuća u kojoj su najverovatnije tek usputna stanica.
Ali to su tek trunčice u moru mrtvila. Ako je odsustvo emocije u rediteljskom konceptu, ne znam je li baš planirao da se to prelije i na gledalište.
Bonus video: Intervju – Haris Pašović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar