0
Premijera u Srpskom narodnom pozorištu Peter Handke: Golmanov strah od penala Adaptacija i režija Ana Đorđević
„Ja jesam za opisivanje, ali ne za onu vrstu koju proklamuje novi realizam… koji previđa da se književnost pravi od jezika, a ne od stvari koje jezik opisuje“. Ovu Handkeovu tvrdnju Drinka Gojković, prevoditeljica romana „Golmanov strah od penala“, sa pravom izdvaja kao sublimaciju piščevog teorijskog stava, koji sprovodi i propituje kroz čitavo svoje delo.
Šta to konkretno, u slučaju predloška za predstavu u SNP, znači? Osamdesetak stranica značenjski izuzetno gustog teksta prati nekoliko dana u životu bivšeg golmana i bivšeg montera, Jozefa Bloha. Prati ih kroz optiku glavnog lika, ali isključivo spoljašnjim, do u sitan detalj opisima sijaset, uglavnom banalnih postupaka i reči kojima je izložen. I naročito zvukova. Dobija se upečatljivo svedočanstvo jedne izuzetne osetljivosti, preosetljivosti na spoljašnje uticaje, koji stižu iz parčića izlomljenog okolnog sveta, lišenog smislene celine.
Od fragmenata romana Ana Đorđević gradi novu konstrukciju, linearnu celinu koju povezuje uzročno-posledično. Frustraciju glavnog lika motiviše neshvatljivo propuštenim penalima na važnoj utakmici, posle čega se čitav njegov život lomi na delove. Egzistencijalnu krizu, koja je i uzrok i posledica fatalnog propusta, Jozef Bloh sada otvoreno i neskriveno živi.
Ako je donekle izneverila Handkeov „strah od priče“, Ana Đorđević je režijom u potpunosti uspela da donese visoki intenzitet tenzije egzistencijalnog grča glavnog lika, njegov doživljaj spoljašnjeg sveta, bolnu ugroženost od postupaka i reči koje za njega gube smisao, i slivaju se u zvučni košmar agresije kojoj je izložen sa svih strana. Sa tom pasivnom pozicijom lika, pri tom konstantno prisutnog na sceni, vrhunski se izborio Marko Marković, koji i u nedelanju uspeva da vidljivo iznijansira snažan unutrašnji naboj, sve valere unutrašnjeg mraka, koji (kao i mutavi dečak koji je nestao, a pominje se u nekoliko navrata) nije u stanju da formuliše i da iskaže, da krikne svoj užas i bol.
Ne bi bilo jasno od čega to Jozef strada, da i okolina nije jednako pažljivo artikulisana. Neke likove je Ana Đorđević preuzela iz romana, nekima – koji samo prođu kroz vidno polje Jozefa Bloha – dala je veći prostor. To se naročito odnosi na bivšu ženu, taj simbol svekolikog uspeha, lepu, hladnu i ostvarenu licemerku, u raskošnom tumačenju Sanje Ristić Krajnov. Milovan Filipović, kao menadžer kluba, glumački precizno nijansira sav apsurd moći koja se nađe u klovnovskim rukama. Bojana Tušup autentičnim ludilom isprovocira svoje ubistvo, dok Tanja Pjevac suptilno demonstrira široku skalu osećanja bivše, ostavljene devojke. Mia Simonović i Mina Pavlica efektno su začinile ovaj spoljašnji košmar, kao da su izašle direktno sa čajanke Ludog šeširdžije.
Taj životni lavirint i bezizlaz jasno je naznačen dekorom Ljubice Petrović, dok kostim Svetlane Cvijanović ima zadatak da prikrije životne pukotine i pruži lažnu sliku kičastog sklada. Muzika Vladimira Pejkovića značajno podržava nemir i tenziju glavnog lika.
Puna preporuka za gledanje.
Bonus video: Nikola Zavišić o pobedničkoj predstavi Bitefa: Kod nas publika glumi, možda joj se zato i dopada
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
