Pozorišna kritika - Aleksandra Glovacki: Depresija u "Sinu"

Najnovija predstava Ateljea 212, "Sin" francuskog dramatičara i reditelja svetskog glasa Florijana Zelera, progovara o sve prisutnijoj temi, o tinejdžerskoj depresiji, posebno pocrtavajući nespremnost i nesposobnost roditelja da se suoče sa ozbiljnijim problemima u životu svog deteta. Ovde je reč o depresiji, ali jednako se može odnositi i na problem narkomanije, alkoholizma, ili bilo kakvog drugog ozbiljnijeg zastranjivanja. Jer deca kriju probleme, uspešno lažu, a roditelji najčešće oklevaju da izađu iz zone komfora i progledaju. Utoliko je ovaj komad značajan i opominjući u odnosu na sve prisutniji porodični i društveni fenomen. Što će reći da ima saznajnu funkciju. Druga je stvar kako je to umetnički sprovedeno.Florijan Zeler je "Sina" napisao kao treći deo trilogije, čija prva dva dela čine "Majka" i "Otac". Oba filmovana, visoka A produkcija je u pitanju, a pisac je stekao svetsku popularnost. Tema je, rekosmo, bolna i aktuelna. Potresna i opšte prepoznatljiva. Ako i niste roditelj tinejdžera, svakako ste sami bili tinejdžer i muke odrastanja niste zaboravili. Istina, u komadu je sve to višestruko pojačano, s obzirom da je reč o kliničkoj depresiji kod dečaka, izazvanoj - nedvosmisleno je to teza - razvodom roditelja. Nikolas ostaje sa majkom, otac odlazi sa mladom i lepom ženom, dobija bebu. Takve ih zatičemo, tu je početak komada, a odatle ka kraju traje jedno isto, mučno stanje, pri kojem publika sve vreme jasno vidi da je dete bolesno, da mu treba ozbiljna medicinska pomoć, dok to roditeljima neshvatljivo promiče.

Da komad nije pisan metodom realizma, u nekom drugom žanru tako postavljeni likovi oca i majke mogli bi nositi određeno i posebno značenje. Ali ovde se jasno prati realistička matrica, i samim tim se neizostavno otvara čitav niz pitanja - ko su ti ljudi? Ko su taj otac i majka koji ne odvedu kod doktora dete za koje je svakome u gledalištu jasno da je jako bolesno? Očigledno su obrazovani, bar otac koga igra Svetozar Cvetković i za koga znamo da je advokat. Ne deluju primitivno, pa ipak im ne pada na pamet da uopšte izgovore reč psiholog, iako se sin seče, ne ide u školu, ne govori, ne komunicira... Kakva je to škola, čak dve škole, u kojima se niko ne angažuje oko deteta koje se mesecima ne pojavi na nastavi? U Parizu škole nemaju psihologe, profesori ne zovu na kuću ako dete nenormalno dugo odsustvuje? Ne, naravno da nije tako, i naravno da je cela konstrukcija klimava, s obzirom da nisu ispoštovani osnovni zakoni realnog i mogućeg.Dosta je opasna i ta teza da je razvod roditelja kriv za sinovljevu bolest. To bi značilo da deca nerazvedenih roditelja ne mogu biti depresivna. A šalje se i krajnje problematična poruka - nemojte da se razvodite jer će vam se dete ubiti.Pomenuti realizam kao da, globalno gledano, dobija neke drugačije osobine, one promovisane brzinskim pisanjem scenarija za TV serije. Zaplet treba da je nedvosmisleno prost, da i najlenji duh pred televizorom shvati šta se zbiva, dok su likovi plošni, jednoznačni, gotovo u potpunosti svedeni na funkcije. Takav je ovde lik majke, igra je Isidora Minić, sa samo dva zadatka - da bude uplašena za sina, i da bivšeg muža podseća kako im je nekad bilo lepo. Malo bolje je prošla maćeha, tumači je Tamara Dragičević, kojoj je dat donekle širi dijapazon postupaka, ali koja je tipično opšte mesto mlade druge žene, nepripremljene da uz razvedenog muškarca dobije na staranje i deo njegove prošlosti. S obzirom na tako uzak prostor, obe glumice su se odlično snašle.Da ne bude nesporazuma - predstava je potresna. Potresna jer gledate izvanrednog, mladog studenta glume Luku Grbića, kako suvereno biva taj Nikolas, uhvaćen u mrežu depresije, koja ga je lišila svakog životnog poriva. Potresna jer gledate uzaludnu borbu roditelja da spasu dete. Katarzična kad na kraju vidite slomljenog Svetozara Cvetkovića na podu, koji kroz sopstvenu bol počinje da shvata kako je strašna ta neman koja mu je odvukla sina. Nekoliko je dobro rešenih scena, kao ona u kojoj se Nikolas prvi put nasmeje jer svi troje đuskaju uz muziku. Ona u kojoj taj tihi momak proključa životinjskim besom u bolnici. Ona u kojoj se maćeha slama nad slomljenim mužem, i u kojoj se vide prve naprsline na njenoj fasadi uzdržanosti.

I ostatak je Ana Tomović sofisticirano spakovala u jednako sofisticiran i značenjski jasan dekor Jasmine Holbus, u kome jedan takoreći običan, beli plafon rešava različite prostore, ali takođe sugeriše metafizičko značenje pojedinih scena, čega je sam tekst lišen.Sve je ovde jasno, zasnovano na opštim mestima, i publika ne mora da se napreže da bilo šta dokuči. Prepoznavaće se na bazičnom nivou, na kome joj je sve nacrtano. Zato i radi.Ukoliko ne počnete da se pitate pri povratku kući - čekaj, a kako je moguće...