1
Bila sam svedok situacija u kojima su ljudi bili spremni da daju svoje živote za spas kolekcija. Želim da istaknem da u ukrajinskim muzejima rade pretežno žene, a mnoge su zbog rata samohrane majke. To nije uticalo na njihove akcije, čak ni pod pretnjom mitraljeza. One su zaista herojine, kaže Olesia Milovanova, bivša direktorka Luganskog regionalnog muzeja.
Dok rat besni u Ukrajini, mesecima otkako su ruske snage napale zemlju, razumljiva je zabrinutost zbog krađe umetničkih i kulturnih dobara. Prema izveštajima krajem aprila i početkom maja, već je došlo do masovne pljačke vrednih umetničkih dela i kolekcija od strane ruske vojske u gradovima uključujući Mariupolj i Melitopolj. U velikom broju slučajeva, nejasno je da li su nestali predmeti i kolekcije uspešno sakriveni radi čuvanja ili su uništeni ili ukradeni.
UNESCO je od početka rata potvrdio oštećenje na 161 lokalitetu, uključujući 71 verski objekat, 12 muzeja, 31 istorijsku zgradu, 23 zgrade posvećene kulturnim aktivnostima, 17 spomenika i sedam biblioteka. Prema ukrajinskom državnom sajtu koji katalogizuje uništavanje kulturnog nasleđa u zemlji, do sada je izgubljeno 411 predmeta.
U međuvremenu, neizvesna je sudbina mnogih muzejskih zbirki na okupiranim područjima. U prvim danima rata, Milena Čorna iz muzeja u Kijevu udružila se sa nekoliko kolega kako bi formirala krizni centar.
– Odlučili smo da udružimo naše napore da pomognemo svim našim kolegama kojima je potrebna veća pomoć nego nama u Kijevu. Važno je da koristimo našu mrežu da bismo stupili u kontakt sa kolegama u istočnoj i južnoj Ukrajini, pa čak i na severu, da bismo razumeli kakva je situacija. Razumemo da je Kijev primarna meta, ali mali regionalni muzeji su zaista mnogo propatili. I ostajemo u kontaktu sa ljudima na okupiranim teritorijama – rekla je Čorna za Artnet News.
Muzeji na Krimu su već pretrpeli krađu nakon ruske aneksije regiona 2014. godine, uključujući pljačku u prestižnom muzeju Gorlovka.
– Tokom te ranije invazije, jedan prijatelj u Hersonu, u južnoj Ukrajini, koji se specijalizovao za antikvitete, sakrio je sav svoj inventar u garažu drugog prijatelja, ali u roku od dva dana pojavio se neidentifikovan tim i sve odneo – kaže Čorna.
Da stvar bude komplikovanija, ističe da nije jasno kakvu tačnu relevantnost ove grupe imaju, niti kome pripadaju.
– Nisu bili vojnici, ali izgleda da imaju neku vojnu pozadinu, ali bez jasnih identifikacionih oznaka. Dolaze pripremljeni sa spiskovima ali je nejasno da li ih je obezbedio neko lokalni ili su to dobili samo pretražujući internet.
Hersonsku oblast su nedavno okupirale ruske snage, a Čorna je rekla za „Artnet News“ da sada čuje uznemirujuće i potresne priče od tamošnjih kolega iz muzeja. S obzirom na to da su stručnjaci rekli da tek počinju da vide objekte i predmete na crnom tržištu nakon invazije na Krim, mogle bi da prođu godine pre nego što bude poznat obim bilo kakve nove pljačke.
Svuda po ukrajinskim ulicama ljudi su postavljali vreće sa peskom oko skulptura i drugih vrednih predmeta kako bi pokušali da ih spasu od udara.
– Bila sam svedok situacija u kojima su ljudi bili spremni da daju svoje živote za spas kolekcija. Želim da istaknem da u ukrajinskim muzejima rade pretežno žene, a mnoge su zbog rata samohrane majke. To nije uticalo na njihove akcije, čak ni pod pretnjom mitraljeza. One su zaista herojine – kazala je Olesia Milovanova, bivša direktorka Luganskog regionalnog muzeja.
Milovanova je bila u muzeju kada je Rusija izvršila invaziju 2014. Ona i druge kolege su uspele da uspešno spasu veći deo muzejske kolekcije i evakuišu se u „manje ugroženu“ oblast Staobilska. Tamo je uspela da spoji fondove svoje institucije sa lokalnim muzejom i udruži njihovo državno finansiranje.
– Ovog puta, Milovanova i drugi muzejski radnici bili su u stanju pripravnosti i pozivali su vlasti da im dozvole da prenesu kolekciju i prateću dokumentaciju na čuvanje, uoči februarske invazije. Nisu dobili potrebnu dozvolu i umesto toga su dobili uputstva da „ostanu mirni“ – kaže Čorna.
Do kraja februara spakovali su veliki deo zbirke i dokumentacije – ali bilo je prekasno.
– 24. februara, prvog dana ruske invazije, borbe su postale tako ekstremne i brze u Staobilsku i nije bilo šanse da se materijal evakuiše. Sledećeg dana dva projektila su pala veoma blizu muzeja – priča Čorna.
Milovanova, koja je pobegla u Lavov, još uvek je u kontaktu sa osobljem iz 17 drugih muzeja u sada okupiranom regionu, uključujući starije radnike i domare koji ne mogu da odu ili koji su ostali da čuvaju kolekcije koliko god mogu.
– Obično smo skloni da verujemo da su najdragocenije stvari u muzejima artefakti. Ali, ovaj rat je pokazao da su ljudi najdragocenije u muzejima. Oni su spremni da daju svoje živote da bi se borili i sačuvali ukrajinski identitet jer ukrajinski muzeji predstavljaju ukrajinsku kulturu. I znaju da su bili meta zbog toga – kaže Milovanova za „Art news“.
– Za razliku od umetnika, novinara ili naučnika, ne postoji struktura podrške za muzejske radnike koji sebe izlažu riziku – rekao je Brajan Danijels, direktor istraživanja i programa Centra za kulturno nasleđe Pen pri Muzeju Univerziteta u Pensilvaniji.
Danijels takođe vodi mrežu za istraživanje kulture sukoba koju podržava Nacionalna naučna fondacija, grupu naučnika na 15 međunarodnih univerziteta i istraživačkih organizacija fokusiranih na proučavanje namernog kulturnog uništenja.
– To često vidimo u vremenima sukoba. Kada ljudi žure da odu, vidite da muzejski radnici ostaju da bi zaštitili zbirku, posebno kada je suština sukoba oko kulturnog identiteta i da li će taj identitet opstati ili ne. To je svakako teza koju je Putinova Rusija postavila za ovaj sukob i mislim da je to razlog zašto vidite toliko ukrajinskih muzejskih radnika koji se izlažu riziku – jer su ulozi tako veliki za zajednicu – zaključuje Danijels.
Bonus video: Izložba „Neviđeni Lubarda“
