0
Romanopisac, pripovedač, scenarista, dramaturg, i redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti, Dragoslav Mihailović, sahranjen je danas u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.
Da upute poslednje zbogom akademiku Mihailoviću koji je preminuo 12. marta u 93. godini, došli su porodica, prijatelji, kao i brojni ljudi iz sveta kulture, među kojima su ćerka Milica Mihajlović sa suprugom Vojom Brajovićem, zatim Dušan Kovačević, Vladeta Janković, Milena Marković, Dragan Bjelogrlić, te Vladimir Kecmanović, Nebojša Bradić, Tihomir Stanić, Gordan Kičić i mnogi drugi.
Opelo je služio vladika Ilarion ispred crkve Svetog Nikole.
– Da budem kolokvijalan i ličan, Mihailović je za mene bio „ćale“. Bio je prijatelj, otac i veliki stvaralac. Uspevao je da od onoga što je smrt i besmisao, stvori smisao. Rekao mi je jednom prilikom: „Ne bih mogao da napišem „Petrijin venac“ da nisam pravoslavan“. Dragoslave, ćale, neka ti i današnji dan bude trijumf života – rekao je vladika Ilarion, koji je inače bio porodični prijatelj sa Mihailovićem.
Kraj piščeve večne kuće u Aleji velikana, Dušan Kovačević održao je govor evocirajući uspomene kada je Mihailović dolazio u Atelje 212 da poseti velikog prijatelja Borislava Mihajlovića Mihiza koji je povremeno pričao o svom prvom susretu sa knjigom „Frede, laku noć“:
– Mihiz je bio urednik u Letopisu Matice srpske u Novom Sadu. „Jednog dana“, pričao je Mihiz uvek pred Dragoslavom koji je slušao sa osmehom, „stigne na moje ime rukopis priče nepoznatog pisca. Čitam naslov i ime i mislim se kako mora biti velika umetnost kada pisac sa tako klasičnim imenom i prezimenom želi laku noć Fredu. Počnem da čitam rukopis sa tom sumnjom i pročitam ga u jednom dahu sa osećanjem da u rukama imam knjigu darovitog pisca. Pozovem ga da se vidimo, a sve ostalo je istorija književnosti“ – ispričao je Kovačević.
Dramski pisac se prisetio vremena kada je izašla Mihailovićeva čuvena knjiga „Kad su cvetale tikve“:
– Ne sećam se da je ijedna knjiga izazvala toliko pažnje i pohvala. Dragoslav je sa dve knjige preko noći postao značajno ime jugoslovenske književnosti. I taman kada je pomislio da je malo svanulo, Tito ga napadne u Zrenjaninu i ponovo mu ugasi svetlo. O tom slučaju napisane su mnoge stranice i priče i sve je opet bilo uzalud – do pojave „Petrije“ i novih izdanja knjiga. Dragoslav se od prvih dana kao pisac borio za očuvanje, negovanje i afirmaciju srpskog jezika. Insistirao je da se isprave greške nasleđene iz zemlje koje više nema. Borio se za svaku knjigu koju Akademija štampa. Sećam se kako je Dragoslav sa beskrajnom empatijom brinuo o svojih desetak pasa. Viđali smo se u Studentskom parku i uvek bi mi prestavio novo ime psa, kao da je reč o čoveku. Kasnije sam tu ljubav prepoznao u njegovim knjigama i pričama, potvrđujući duboko lično ubeđenje da ko njih ne voli, ne voli ni ljude – kazao je Kovačević i zaključio:
– Danas se opraštam od prijatelja posle pola veka druženja, razgovora… Odlazi veliki pisac i ostavlja svoju porodicu i mnogobrojne likove koji će živeti večno dok hodaju i pričaju po zemlji Srbiji koju je Dragoslav toliko voleo. Crnjanski je pevao o Beogradu: „A, kada mi se glas, oči i dah upokoje, ti ćeš me znam, uzeti na krilo svoje“. Zbogom, prijatelju moj!
Govor je održao i Vladeta Janković:
– Bio si pošten, vredan, velikodušan, neustrašiv i uspravan pred nepravdom. Nikada nikome nisi uskratio pomoć u nevolji, a sve što si dotakao, oplemenio si. Bog ti je dao dar prijateljstva koji si negovao. Umeo si da budeš tvrd i tvrdoglav, ali si osećao ljude i imao razumevanje za njihove slabosti, čuvajući oštricu osude za osijone i razmetljive.
Dragoslav Mihailović je rođen u Ćupriji 17. novembra 1930. godine. Veliku maturu završio je u rodnom gradu 1949, a potom upisuje studije na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu. Naredne godine je uhapšen i nakon boravka u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu, interniran je u logor na Golom otoku, gde ostaje do leta 1952. godine.
Diplomirao je na Filozofskom fakultetu početkom 1957. Na književnoj sceni se pojavljuje 1967. godine sa zbirkom priča „Frede, laku noću“, za koju dobija Oktobarsku nagradu. Sledeće godine objavio je roman „Kad su cvetale tikve“. Prema motivima ovog romana napisao je istoimenu dramu, koja je premijerno izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1969, ali je posle mnogobrojnih političkih napada i pritisaka nakon pet izvođenja predstava skinuta s repertoara.
Uprkos zabranama roman je ubrzo stekao status kultne knjige. Godine 1974. radio je kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu. Sledeće godine objavljuje roman „Petrijin venac“. Za roman „Čizmaši“ (1983) dobio je NIN-ovu nagradu.
Bonus video: Branka Veselinović – komemoracija
