Ako se sećate reklame “Ja sam ono testo, što se troši često; i slano i slatko, a zovem se kratko” Veljka Bikića, pa tu muziku je radio Simke. Prosto, on je bio deo te naše porodice, priča za Nova.rs animator i reditelj Stevica Živkov. A njegov film “Hronika jednog putovanja” poslednji je za koji je Zoran Simjanović radio muziku i biće premijerno prikazan večeras (19) na Martovskom festivalu, u okviru takmičarskog programa u kategoriji animiranog filma.
Film, koji je potpisao reditelj Stevica Živkov, ne samo da je kompozitorova poslednja avantura u polje filmske muzike, već se prvi put pojavio i kao koproducent jednog ostvarenja.
I dok svi pamte Simjanovića po muzici za kultne filmove među kojima su “Grlom u jagode”, “Sjećaš li se Doli Bel”, “Nacionalna klasa” ili “Maratonci trče počasni krug”, malo se zna da je tokom bogate karijere potpisao muziku za nebrojeno propagandnih spotova, animiranih i kratkih filmova.
Osim što je ovogodišnje duplo izdanje Martovskog posvećeno Zoranu Simjanoviću, posthumnom laureatu Nagrade za životno delo, danas je na programu takmičarske selekcije animiranog filma ostvarenje “Hronika jednog putovanja” Stevice i Miloša Živkova za koji je Simjanović potpisao muziku i oprobao se u ulozi koproducenta.
Jedan od autora filma Stevica Živkov za Nova.rs priča da je scenario za “Hroniku jednog putovanja” star tridesetak godina, a još duže traje njegova saradnja i drugovanje sa kompozitorom.
– Zoran Simjanović je bio, takoreći, stalno prisutan u svim bitnim animiranim ostvarenjima koje je proizvodio “Dunav film”. U jednoj od naših najstarijih filmskih kompanija (za pedesetak godina proizveli više od 500 dokumentarnih, kratkih i igranih filmova, prim.aut.) “Dunav filmu” nekada je postojala grupa autora i ljudi koji su se profesionalno bavili animiranim filmom. I u čitavu tu priču uključili smo i Zorana Simjanovića – priča Živkov.
Osim što je počeo da stvara muziku za animirane filmove, Simjanović je potpisivao muziku i za animirane propagandne spotove.
– Ne znam koliko su ljudima u pamćenju ostali animirani spotovi poput „Pekabele“ i onog koji je rađen za “Iglo-PKB”. Ako se sećate reklame “Ja sam ono testo, što se troši često; i slano i slatko, a zovem se kratko” Veljka Bikića, pa tu muziku je radio Simke. Prosto, on je bio deo te naše porodice. Strašno je voleo i da se druži sa nama animatorima, uživao je u načinu kako mi oživljavamo svoje ideje. Stalno bi mi kroz smeh govorio: “Ajde malo režiraj!” – seća se naš sagovornik.
Ideja za film koji će danas doživeti premijeru desila se davno, ali naš sagovornik nikako nije mogao da izmašta dobar kraj. I sa pokojnim rediteljem “Zastava filma” Stjepanom Zaninovićem, poznatim po seriji “Vojnici”, za koju je muziku radio i u njemu igrao Đorđe Balašević, bio je zajedno na festivalu u Oberhauzenu:
– Sve vreme se trudio da mi pomogne da pronađem adekvatan kraj, ali nismo uspeli da nađemo rešenje. I posle godina traženja rešenja napravio sam kraj kakav je sad, sa simbolikom noćnog života u kafani… Znate, često sam pre tridesetak godina išao u Vojvodinu, u jedno mesto šezdesetak kilometara od Beograda. U to vreme mnogo ljudi je otišlo odatle u grad. I ta nagla promena je dosta njih upropastila i uništila, mnogi su čak i umrli. I zapitao sam se onda da li je taj put uopšte bio vredan bilo čega. Znate, šezdesetak kilometara je ništa, a promena je bila dramatična i tragična. Film se dakle bavi temom šta nas to tera, simbolično, u nekakav voz. Zašto grešimo, ili ne – napominje reditelj i animator.
Na našu konstataciju da je ta tema aktuelna i danas Živkov uzvraća:
– Slučajno, preturajući po fioci, našao sam papire za taj scenario, pogledao ih i shvatio da funkcioniše još uvek, da je aktuelan. Pogledajte samo ove današnje migracije. Tema filma je izbor životnog puta. Ukoliko dođete na pogrešnu stanicu, uđete u pogrešne vozove, sve druge stanice su automatski pogrešne – smatra Živkov.
Otkriva i da ga je Simjanović na neki način pogurao da realizuje ideju staru tridesetak godina.
– Strašno sam voleo da radim sa Zoranom, bio je uvek tako inspirativan saradnik. Imao je svaki put toliko ideja kao da je u pitanju bio njegov film. Čak sam mu dao da na ovom filmu bude i koproducent. Zoran se tako po prvi put sa ovim ostvarenjem pojavljuje kao koproducent na jednom filmu – kaže umetnik.
Muzika i ton, kako naglašava Stevica Živkov, čine 50 odsto svakog animiranog filma. I dok klasičan igrani film može da se gleda i bez zvučnih efekata i muzike, animirani ne može.
– Muzika u ovom filmu kao da je duša Zorana Simjanovića. Napravio je divnu muziku, Ja sam napravio te glasove, i zajedno smo sve to probali i eksperimentisali. Čitav proces odvijao se u njegovom studiju u Jevrejskoj ulici na Dorćolu. Bilo je to još jedan divan posao. Kad bi svi takvi bili – seća se kroz setni smeh Živkov i ističe da animirani i dokumentarni film, ali i propagandni spotovi zauzimaju dragoceno mesto u opusu kompozitora:
– Mislim da je 90 odsto muzike za sve animirane filmove u proizvodnji “Dunav filma” napravio Zoran. Ponešto bi radili i braća Vranešević, ali uglavnom je sve radio Simke. I za sve propagandne spotove “Dunav filma” radio je muziku. To je bio uhodani način tamo. Pokojni Veljko Bikić, Zoran i ja bili smo prosto na istoj talasnoj dužini, fantastično smo se razumevali. Sa njim je bilo strašno lako i strašno zabavno raditi – objašnjava Živkov.
Iz višedecenijske saradnje i druženja sa Simjanovićem, obeleženih sa pregršt doživljaja i anegdota, izdvaja jedan trenutak:
– Svojevremeno sam za “Dunav film” radio jedan kratki autorski film, za koji sam dobio i nagradu u Oberhauzenu. Kada sam ga pozvao i upitao: “Simke, hoćeš da radiš muziku?”, on je mi je kao iz topa rekao: “Imam gotovu muziku”. Mislim ja u sebi da je to nemoguće i kažem mu: “Simo nemoj da me zezaš, kako možeš već da imaš gotovu muziku?” Kad ono stvarno ima… Donese mi jedan snimak, sa pokojnim Bojanom Hreljecom (basista “Elipsa” i “Korni grupe”, prim.aut.), koji je u tom trenutku imao neku kijavicu ili grip. I tako bolestan zagrevao se u studiju u Košutnjaku da nasnimi neku bas deonicu na već postojeću Zoranovu melodiju. I sve vreme je duvao nos, lupao u bas gitaru i proizvodio neki čudan zvuk kao da lupa po žici za sušenje veša, a Zoran Simjanović je sedeo u kabini sa toncem. Prolazili su minuti, on se zagrevao, dok u jednom trenutku nije ljutito rekao: “Ajde više, Simo”. A Zoran je prethodno toncu naložio da sve to snima. I kao da je imao neko šesto čulo i znao da će se to uklopiti u moj film, dao mi je tu nesvakidašnju muziku, nastalu mnogo ranije…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar