Polje svitaca koji mi tiho govore da je sve u redu: Ognjenka Lakićević u "Saundtreku za moj život"

Ognjenka Olja Lakićević, pesnikinja i pevačica (i tekstopisac) benda Autopark, je već dugo prava zvezda beogradskog alternativnog sveta. Muzika i poezija su sastavni deo njene ličnosti i njenog pogleda na svet. I nije slučajno da u njenom izboru pesama za “Saundtrek za moj život” dominira jedan engleski čudak i genijalac, jer svi koji bar malo poznaju Olju, znaju zašto je to tako:

- Izabrati samo tri omiljene pesme, za nekoga ko je od malena toliko opsednut muzikom, zapravo je nemoguć zadatak. Omiljene pesme, albume i grupe sam obično otkrivala u samoći svoje sobe i zato ih uglavnom vezujem za unutrašnje doživljaje, više sećanje na slike i osećanja. Na formiranje mog muzičkog ukusa najviše su uticali moj stariji brat, Radio B92, časopis ‘’Ritam’’ i ''Garažni geto'' koji je vodio Braca Karaklajić na 3. kanalu i na tome sam im svima beskrajno zahvalna.

Morisi – “Late Night, Maudlin Street”

https://www.youtube.com/watch?v=-W5CdpVviws

Prvi put kad sam čula Morisija, nešto me je snažno zagrlilo, nisam znala da li prepoznavanje, radoznalost, lepota, uteha, sve to zajedno verovatno, dok sam istovremeno osećala neodređeni bol u grudima. Morala sam hitno, hitno, hitno da saznam o čemu su tekstovi, odakle je on, kakav je njegov svet, da se upoznam dublje i temeljnije. Videla sam ga na televiziji, čula na radiju, sve na kratko, što je samo pojačavalo moje interesovanje, a baš to vreme je negde izašao njegov prvi studijski album ''Viva Hate'' i taj album mi je, slučajno se poklopilo baš tih dana, snimio na kasetu stariji brat drugarice iz osnovne škole.

Tek kasnije, dakle, retroaktivno sam saznavala o Smitsima i o genijalnosti Džonija Mara (a bogami i ostalih članova). I dan-danas je to za mene najznačajniji, najveći bend u životu. Nepovratno su me dotakli kad mi je srce bilo otvoreno i dali mi sve što je mom srcu bilo potrebno, probudili ga. Shvatila sam, niko nikada pre ni posle nije svirao kao Džoni Mar, a ni kao oni svi zajedno, niko nikada pre nije toliko govorio o mom životu, o temama koje me zanimaju, na način koji mi je bio blizak i potpuno suprotan rokenrol stereotipu.

Zatečeno stanje je bilo da oni više ne postoje, ali estetika, stavovi (posebno prava životinja), delikatni senzibilitet, duhovitost, oštrina društvene kritike, preosetljivost, sve je to komuniciralo sa mnom. U pola noći da me neko probudi, i dalje mogu da kažem svaki stih iz svake pesme. Smitsi su bili moj treći roditelj. Najbolje noći provela sam uz njih, bilo sama ili u društvu. Tamo gde se nisu slušali Smitsi nisam se dugo zadržavala.

Nakon ovakvog uvoda, logično bi bilo da izaberem neku njihovu pesmu, ali odlučila sam se za Morisijevu pesmu samo jer je u mom iskustvu i saznavanju hronološki prvo došao on. Njegov prvi album me je zbunio, oduševio, začarao, promenio. Nisam znala da postoji takva muzika, imala sam 14 godina i već sam slusala Pretenders, The Clash, Ramones, Toma Veitsa, The Jam, ali ovo nije ličilo ni na šta što sam znala.

“Viva Hate”, njegov prvi post-Smits album nije mogao da ne bude remek-delo. Naime, muziku je pisao i producirao neverovatno muzikalni čarobnjak Stiven Strit, poznat vecć po saradnji sa Smitsima, a Vini Rejli, lider najpotcenjenijeg, genijalnog post pank benda Durutti Column je svirao gitare. Kakav izbor, najbolje čuvana tajna alternativnog roka, omiljeni gitarista mnogima, od Brajana Ina do Džona Frušantea.

Znam da treba da pričam o pesmama a ne o albumima, ali ovo jeste priča o jednoj pesmi, zapravo. Na takvom remek-delu od albuma, na kojem je svaka pesma roman za sebe, ja sam pronašla omiljenu pesmu, i ona je bila, a možda i ostala najomiljenija pesma ikad.

''Late Night, Maudlin Street'' (značenje reči maudlin – srceparajuć, osetljiv, osećajan, plačan, previše sentimentalan, kako prigodno) je melanholična, nostalgična, verovatno veoma zašećerena bolna priča u slikama jednog odrastanja osobe koja teško prihvata sebe. Pesma prepuna referenci iz britanske kulture za koje je potrebno mnogo poglavlja da bi se objasnila. Priča o sumornoj ulici mančesterskog predgrađa u kojoj se dešava toliko toga, između ostalog, i prva ljubav, napravila je požar u mojoj unutrašnjosti.

Nikad kraćih, gotovo osam minuta nostalgične ispovesti (neko je zapisao kako je tekst pesme bolji od većine autobiografija, i ne bih se suprotstavila). Vini Rejlijeve impresionističke gitare slikaju predele noći oronulih uličica i uznemirenih srca, prave atmosferu koja sarađuje i uvlači nas u Morisijevu priču. Dodatno potpomognuta klavirom i nebrojenim detaljima, ovo je i dramaturški impresivna pesma. Morisi se ovde pokazuje kao neverovatan pevač, ne samo u smislu tačnosti i veštine, već načina interpretacije kakvu nikad nisam čula ranije kod njega. Kakvu možda nisam čula nikada pre ni posle.

Moja zamišljena Maudlin Street je bila Drinčićeva kod Bitefa, volela sam da se šetam tim krajem, a i moja mama je tamo živela kao mlada, bio mi je nekako čarobno mračan i zamišljala sam da liči na Englesku. Sad bih pre birala Ruvarčevu ulicu kao ekvivalent, iako su to sve zapravo slike iz podsvesti, ništa previše realistično.

Imala sam 14 godina i ova pesma me je nepovratno promenila, otključala osećajnost i senzibilitet koji sam nekako pokušavala da ućutkam da ne bih drugima smetala. Kao da sam prvi put videla polje puno svitaca koji mi svi tiho govore da je sve u redu.

New Order – “Ceremony”

https://www.youtube.com/watch?v=H5UK40sSo8I

Bend pod čijim smo uticajem 2000. godine napravili Autopark, svi smo se okupili oko obožavanja New Order, oni su možda izvršili najveći muzicki uticaj. Ta hrabrost da napravis melanholični disko nakon raspada Joy Division i samoubistva pevača je za mene vodilja, taj jak integritet, maštovitost, Sloboda, najbolji bas Pitera Huka. “Ceremony”, poljubac rastanka Joy Division i New Order, odnosno pesma Joy Division koju je New Order izdao kao prvi singl. Beskrajno veliko, beskrajno svečano.

Pixies - “Where Is My Mind”

https://www.youtube.com/watch?v=OJ62RzJkYUo

Možda najneverovatnija pesma koju sam čula, ne samo u tom uzrastu, već se i danas naježim kad je čujem. Dugo sam odbijala da verujem da pripada ovoj planeti. Frenk Blek i Kim Dil zvuče kao vanzemaljci. Vanzemaljci, ali najslađi.

Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu