0
"Paklena pomorandža" reditelja Stenlija Kjubrika, premijerno prikazan pre pet decenija, jedan je od najhvaljenijih, ali i najosporavanijih filmova svih vremena. Da li nasilje može da bude opravdano, šta proizilazi iz takvog čina, kako se to reflektuje na društvo i kulturu, neka su od pitanja koje pokreće Kjubrikovo delo.
I dok su, nakon premijere, na film mnogi „osuli paljbu“, pa je tako glumac Piter Selers izjavio da je u pitanju „najveća količina sr*nja koju je ikada video“, film danas uživa kultni status. Osim što je ostvarenje smatrano „odgovornim“ za mnoge zločine koji su se desili, jedan neobičan podatak vezuje se za „Paklenu pomorandžu“. Nakon što je uradio vrlo unikatnu adaptaciju jednog književnog dela – „Paklene pomorandže“ Entonija Burdžisa, Stenli Kjubrik ju je sam zabranio. Bar u Velikoj Britaniji.
Iako je 1972. film imao nekoliko nominacija za Oskara, među kojima i za reditelja, samo godinu dana kasnije Kjubrik je insistirao da se njegov film stavi u bunker u Velikoj Britaniji. U tandemu sa kućom „Vorner bros“ povukao je film iz bioskopske distribucije. Ne samo što je povučen, već je potpuno zabranjen u toj zemlji. Uslov Kjubrikove cenzure je bio da se film nikako ne može prikazivati pred publikom, ni pod kojim uslovima. U suprotnom je bila zaprećena kazna. I retki su bili bioskopi koji bi se usudili da prekrše zabranu, podseća magazin Far aut.
Primera radi, londonski bioskop „Skala“ tek 1992. godine prikazao je film. Ali, rezultat te „hrabrosti“ bilo je trajno zatvaranje tog bioskopa zbog kršenja nametnute zabrane. Kanal Čenel 4 je iste godine emitovao dokumentarac „Forbidden Fruit“, koji se bavio povlačenjem i zabranom filma u toj zemlji.
Uoči zabrane u Britaniji u SAD je film pred prvu bioskopsku projekciju 1972. godine bio zabranjen za mlađe od 16 godina, a kada je Kjubrik zamenio dve scene sa seksualno eksplicitnim rečnikom „Paklena pomorandža“ je u Americi bila dozvoljena osobama mlađim od 16 godina, ali uz obaveznu roditeljsku pratnju.
U većini zemalja sveta takođe je ocenjen „moralno uvredljivim“.
A šta se tačno desilo u Velikoj Britaniji? Kada je film nekako neopaženo prošao i premijerno prikazan u decembru 1971. godine u toj zemlji, digla se opšta halabuka. Zvaničnici su digli glas smatrajući da je seksualno nasilje u filmu „isuviše ekstremno“. Samo nekoliko meseci kasnije, tačnije u martu 1972. godine kada je 14-godišnji tinejdžer optužen za ubistvo školskog druga, tužilac je za krvavi zločin, između ostalog, okrivio Kjubrikov film. Naime, naveo je da je tinejdžer to učinio nakon što je video rediteljevo „brutalno ostvarenje“.
O, u najmanju ruku, negativnom uticaju filma u Velikoj Britaniji, govorilo se i nedugo potom. Tada je u Bakingemširu još jedan tinejdžer ubio prosjaka. Iako se 16-godišnji mladić izjasnio krivim za ubistvo, kazao je kako su mu „drugari u školi pominjali film u kome na smrt treba izubijati starca“.
Mediji su se naročito ostrvili na Kjubrika. Reditelj je smatran odgovornim, bar od strane štampe u to vreme, i za brojne slučajeve silovanja koji su se tada dešavali u ovoj zemlji.
Kjubrikova supruga Kristijan Kjubrik tada je otkrila da ne samo da su ispred njihove kuće dolazili „razni i uzvikivali pogrdne reči“, već da su čak dobijali i pretnje smrću.
„Pokušavati da od umetnosti pravite uzrok zla u životu je greška. Zadatak umetnosti jeste da preoblikuje život, ali ona ga ne stvara, niti je njegov uzrok“, izjavio je Kjubrik pre nego što je 1973. godine sam sebe zabranio, bar u Velikoj Britaniji.
„Stenli je bio uvređen zbog reakcija na film, čak duboko povređen“, izjavljivala je Kristijan. Kjubrik, kako je objasnila, nije bio tip umetnika koji je voleo da njegova dela budu interpretirana na pogrešan način ili neshvaćena.
Užasno ga je pogađala preterana reakcija na bilo koji tip umetnosti.
„Oduvek je nasilje bilo prisutno u umetnosti. Pa, u Bibliji imate nasilje, kod Homera, Šekspira imate nasilje. Neki psihijatri čak veruju da nasilje služi pre za neku katarzu, nego kao neka vrsta modela ponašanja“, izjavljivao je Kjubrik uoči premijere filma, kao da će anticipirati događaje, bar u Britaniji, gde je i snimao film.
Iskazao je stav i da ljudi koji čine zločine nisu „obični ljudi“:
„U opake i zle nije ih pretvorila neka dijeta ili film ili televizija. Nasilne zločine čine ljudi koji imaju dugu istoriju anti-socijalnog ponašanja. U psihopatu se ne pretvara neko ko je bio fin, tih dečak“, ocenio je sineasta dodajući da na sve to utiču komplikovane društveni, ekonomski i psihološki uslovi.
„Pojednostavljeno shvatanje da film i televizija mogu da pretvore dobru i nevinu osobu u kriminalca po meni imaju prizvuk suđenja vešticama iz Salema“, zaključio je Kjubrik.
Nije jedino britanska publika bila onemogućena da vidi „Paklenu pomorandžu“. U Irskoj film je zabranjen 1973, a prvi put je u necenzurisanoj verziji mogao je da se vidi tek krajem 1999. godine.
Cenzura u Irskoj ništa je u odnosu na Singapur. Tamo je film bio zabranjen čitavih 30 godina. Pre 15 godina novi pokušaj da se „Paklena pomorandža“ konačno nađe u tamošnjim bioskopima nije naišla na odobravanje zvaničnika, i to se desilo tek 2011. na filmskom festivalu „Perspektive“.
Takođe, bio je zabranjen u Južnoafričkoj republici 13 godina, a kada je pušten u bioskope mogle su da ga gledaju samo osobe starije od 21 godine.
Zabranjivan je i u nekim delovima Kanade, u Južnoj Koreji, a zanimljiv je slučaj Brazila. Iako je bio „pod ključem“ tek osam godina, kada je konačno dozvoljen za zainteresovane gledaoce, puštena je verzija sa gde su ogromne crne tačke prekrivale intimne delove glumaca u eksplicitnim scenama.
Iako nije bio poznat kao osoba koja je tako lako „pucala“ pod pritiskom javnosti, ostaje zabeleženo u istoriji da je Kjubrik sam bio na čelu cenzure kakva se ne pamti u poslednjih pedesetak godina u Velikoj Britaniji. Film „Paklena pomorandža“ bio je u bunkeru na Ostrvu gotovo tri decenije, sve do 2000, godinu dana nakon smrti Stenlija Kjubrika. Tek tada je britanska filmska publika, zvanično, mogla po prvi put da ga pogleda u bioskopu. A na televiziji tek godinu dana kasnije kada ga je emitovao Skaj.
