Poezija danas - to je nudistička plaža za traumatska iskustva

Vuk Vučković, „Afera: štampanja, štampanja”, Književna radionica Rašić, 2021.„Poezija danasTo je nudistička plaža za traumatska iskustva.”

Poezija Vuka Vučkovića (1990) posvećena je nedoslednostima sveta, ali je to njen najmanji razlog da bude satirična. Refren, rima, ritam i verbalne varijacije upadljivo ukazuju da i u svojoj drugoj zbirci autor sve jednako istražuje principe delovanja i sveta, i jezika – nastavlja da se šali, prekoreva i kritikuje, ne bežeći od komičnih potencijala svake kritike.Jezik je logičan poligon na kom pesnik manevriše jednom od hroničnih nedoslednosti našeg doba: zloupotrebom multiplikacije. Svet oko njega nastaje iz 3D štampača: tako se u poemi „Odštampaćemo opet”, kojom zbirka počinje, refrenski kovitla prilično šašav spisak mogućih kandidata za umnožavanje u bezglavom procesu hiperprodukcije. Štampaju se „leđa za tapšanje”, „biceps za divljenje”, „kiseonik za velike pare”; štampa se i samo štampanje novca, rupa u krofni, „izlivanje Nila i Mlave”, pa i „vlaška magija druga po jačini u svetu”.Društveno angažovana poezija diktira i potrebu da se preispita svrha stiha u ovakvom svetu: u pesmi „Kako se piše savremena poezija” reč „obavezno” podsetiće na apsurdnu prisutnost poezije u virtuelnom prostoru, među lajkovima i fotografijama, tik uz nametljivo važno prvo lice jednine. Glas Vuka Vučkovića pokušava da protestuje protiv letargije i automatizma naročito onda kad pesnika kadrira kao marginalno biće koje poređenja i aliteracije ima na stanju u magacinu, kao u pesmi „Teška industrija”. Zato nema iznenađenja kad se u pesmi „Definicije, definicije” pojavi i nova definicija znanja: „istinito opravdano verovanje u šerovanje”.Lazar Prendović, „Smeh iz tame”, Enklava, 2021„ovaj grad uvekbudi ista ptica”

U grlu beskućnika krešti „armada gavranova”, a surla mladog pankera koji se obračunava sa vazduhom krvari kao „petparačka njuška Ume Turman”. To nisu jedini akcioni prizori u zbirci koja je odlučila da zabeleži vrtoglave dnevne i noćne prizore supersonične svakodnevice u svetu koji već ima svoja, kako jedna pesma kaže, „stara proverena vremena”.Prva zbirka pesama Lazara Prendovića (2000) nosi dres jarkih boja jer je samo takav vidljiv u gradskoj vrevi i njenim „analognim obrisima”, u svetu koji je prezasićen poremećajem pažnje i promenama raspoloženja. Zadovoljno se tone u besmisao „kreveta, katrana i ponora”, svetla dragstora, kafana i klubova; „guranje je plemenski obred”, a „raznobojni repati svici / golicaju mrak i tela u padu”.Pokret i svetlost dominiraju u većini pesama, razdvajajući žive predele od halucinacija koje se survavaju na pesnika, razdvajajući bezglavo brze saobraćajne rute vozila koja hrle napred, lete ili plove od mirne olupine u kojoj se sluša bluz. U pesmi „Drugari u BMW-u”, napušteni automobil čija sedišta liče na „polupojedeni obrok dobermana” pomalo podseti na olupinu mercedesa iz, NIN-ovom nagradom ovenčanog, nezaboravnog romana „Bernardijeva soba” – na ljusku uskršnjeg jajeta koja je, po Tišminim rečima, bila dovoljno čvrsta da se neko u nju skloni, ali i dovoljno porozna da se lako iz nje izađe.Bonus video: Komemoracija Igoru Karanovu - Miloš Vlalukin čita njegovu poeziju

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=komemoracijaigorukaranovumilovlalukinitanjegovupoezijufilharmoniarisvirajunjemuuast-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2995721"]