1
U ovom trenutku teško je reći nešto o romanima Sali Runi što već negde nije rečeno. Razlog tome nije samo što je njen poslednji roman Bajni svete, gde si ti „roman sa najviše prikaza ikada“, kako to tvrdi književni portal Literary Hub, nego i u postojanju krajnje oprečnih interpretacija ovog romana i Runinog opusa.
Autorka teksta: Dara Šljukić
Oprečnosti se tiču vrednosnog suda o najnovijem romanu, ali i samih interpretacija i analiza značenja konkretnih aspekata romana. Nakon čitanja desetina kritika Bajnog sveta, teško je reći da li među kritičarima i kritičarkama postoji ikakav konsenzus. Jedni čitaju scene seksa kao „izvanredno nesramotne“ (Vulture, a slično i Džon Vilijams u New York Times-u), drugi upravo suprotno (Kristijan Lorencen, London Review of Books). Jedni politiku Runinih romana vide kao puki ambijent ili gest, dok drugi vide prikaz radikalne politike u intimnom odnosu između dvoje ljudi (The Atlantic, iako je ova kritika povodom Normalnih ljudi). Jedni čitaju kraj Bajnog sveta kao prikaz dobrog razrešenja, kao dostizanje „kraja otuđenosti“ (Vox), za druge je kraj romana reakcionaran (LRB).
Ovaj tekst, koji je zamišljen kao osvrt na recepciju romana Sali Runi, primarno njenog trećeg romana Bajni svete, gde si ti, neće se baviti traženjem konsenzusa među kritičarima i kritičarkama, već promišljanjem aspekta Runinog pisanja na koji se kritika uporno osvrće – politike romana. Pored toga, umesto ponavljanja ili sažimanja onoga o čemu je kritika već govorila, svrsishodnije je skrenuti pažnju na ono što kritika iznenađujuće propušta da razmotri.
Nevolje s kvirom – normalizacija ili instrumentalizacija?
Nije loše početi ovaj pregled ʻnedorečenosti’ kritike s temom seksualnosti likova. Iako Bajni svete prati dve heteroseksualne veze i prikaz paralelnih ljubavnih odnosa jeste u fokusu kritike, nedostatak kvir interpretacija u recepciji ipak začuđuje imajući u vidu da je za debitantski roman Sali Runi, Razgovori s prijateljima, bilo karakteristično upravo problematizovanje heteronormativnosti ili barem pokušaj kompleksnijeg prikaza seksualnosti. Još važnije, u trećem romanu dva od četiri glavna lika opisana su i izjašnjavaju se, takoreći usputno, kao biseksualni. Postoji više načina da se protumači ovaj postupak autorke, što ujedno rađa i uopštenija pitanja o reprezentaciji seksualnosti u savremenoj književnosti. Konkretnije, da li autorka koristi biseksualnost kako bi zaradila priznanje za ʻprogresivnost’ ili ʻsubverzivnost’ heteronormativnosti u savremenom kontekstu popularnosti identitetskih politika u javnoj sferi, naročito anglo-američkoj, ili se možda nalazimo u trenutku kada se ovakvim usputnim spominjanjem biseksualnosti kao samo jedne (i jednake) od mnogih kategorija koje opisuju lika želi normalizovati kvir seksualnost?
Književna kritičarka Maja Abadžija u odgovoru na pitanje o kvir politici Sali Runi navodi da strategija autorke u Bajnom svetu može biti normalizacija biseksualnosti, ali da suštinski tu nema jasnog angažmana, a ni interesa: „Ne bih rekla da je zbog nedostatka hrabrosti, nego radije da je taj element više dekorativan i pozadinski nego što se njime doista željela u ovom romanu baviti. U Razgovorima mi je mnogo zanimljiviji fluidni odnos mladih žena koje klize iz romantične veze u prijateljstvo, djeluje mi autentično i originalno.“
Vedrana Bibić, kulturna radnica koja sa nama učestvuje u promišljanju najnovije politike romana Sali Runi, u sličnom ključu smatra da je prvi roman irske književnice po ovom pitanju „puno progresivniji i ima otvoreniji i rekla bih iskreniji odnos prema kvir odnosima i identitetima“. Kada je reč o Bajnom svetu, Vedrana pravi bitnu vezu između biseksualnosti likova i kraja romana (spoiler alert: oba heteroseksualna para završavaju srećno, u najavi je jedno venčanje i jedna beba): „U Bajnom svetu imamo situaciju da nam je pola glavnih likova zvanično biseksualno, ali eto, na kraju, začudo, žene završe sa ozbiljnijim muškarcima, „pravim“ radnikom i pravim vjernikom. Kraj me podsjetio na zadnju epizodu Girls-a s odom dojenju – nakon svih propitivanja, žene odrastaju tako što postaju supruge i(li) majke. Sumnjam da je to bila namjera, ali biseksualnost u zadnjem romanu funkcionira tačno onako kako o biseksualnosti, po meni, ne bi trebalo pisati: kao neka usputna faza u životu mladih ljudi, koju na kraju prevaziđu i otkriju sve dobrobiti cis monogamije.“
Glas milenijalaca/ki ʻbez dobrih ideja’ – roman u vreme krize
Ako se anglo-američka kritika i u čemu slaže po pitanju ovog romana, to je u proceni pokušaja njegove radikalnosti kao dosta blage ili nepostojeće – što se potom različito vrednuje. Na primer, Kejleb Krejn iz Atlantic-a slaže se sa ocenama politike u romanima Sali Runi kao „gesturalne“ ili kao levičarenja koje je „poziranje u modi“, dodajući da je površna radikalnost likova potkopavana samom radnjom romana. Ipak, Krejn zaključuje da ova „nedoslednost ne kompromituje romane“, jer ne samo što su književnost i politika odvojene arene, nego dati prikaz likova jeste realističan – „mnoštvo mladih ljudi zaista misli i govori kao Runini likovi“. Slično njemu, Brendon Tejlor iz New York Times-a lamentira nad utiskom da smo dostigli tačku u kulturi kada je prikazati „likove koji priznaju svoju privilegiju i pristup kapitalu nekako izjednačeno sa klasnom kritikom u umetnosti“ – ali zaključuje svoju kritiku sa ocenom Bajnog sveta kao autorkinog najboljeg romana do sada. U primeru krajnje negativne, čak pomalo i cinične kritike, Kristijan Lorencen (LRB) smatra da romani Sali Runi „učestvuju u duhu političke uzaludnosti koji je postao kliše u anglofonoj književnosti poslednje decenije“. Ovo su dobre poente, ali navedeni autori zapravo ne govore o politici romana koliko o politici njegovih likova ili, kao u slučaju Lorencena, čak svode politiku romana na politiku likova i bilo implicitno ili eksplicitno izjednačavaju Bajni svete, gde si ti sa prethodna dva romana.
U komentaru Maje Abadžije možemo videti zašto je bitno odvojiti politiku likova od politike i poetike romana i uočiti razliku između Runinog poslednjeg romana i prva dva: „Sali Runi za sebe kaže da nastoji pisati ʻmarksistički’, međutim, teško je ne biti skeptičan i pomisliti da je to samo trendi ideološka poza. Uvjerila sam se (i obradovala shvativši) da je Runi ujedno i više i manje od toga. Manje od toga, jer Runi oklijeva da junake obdari snažnijom ideološkom agensnošću – ako ju i imaju, klasna previranja su uvijek negdje u pozadini, gotovo pa dekor intimnih drama njenih junaka i junakinja. Ipak, klasni identitet prožima im živote u svakoj sferi, čak i kada od njega u stidu bježe ili na njega odmahuju rukom. ʻNeka revolucija bude brza i brutalnaʼ, kaže Marijana Konelu u Normalnim ljudima – junakinja očigledno višeg ekonomskog staleža. To je, otprilike, njen postupak – svijet oko junaka se raspada u ideološkim trvenjima, i oni u tome učestvuju, ali ona ipak ta pitanja ostavlja pomalo izvan fokusa. U fokusu je ipak intimna drama. Slično je i sa najnovijim romanom, samo što je zbog epistolarnog postupka sad taj politički diskurs još izraženiji (po meni, to ovaj roman čini slabijim). Paradoksalno, politički je prodornija u ranijim romanima, gdje je jasna njena opreznost pri tretmanu klasnih, rodnih i kvir pitanja. Međutim, to njene romane ne čini manje feminističkim, marksističkim ili kvir romanima.“
Takođe, Vedrana Bibić, mada se slaže sa Anom Fazekaš iz Vox Feminae da klasne svesti nema u romanima Sali Runi, naglašava ljubavni sloj Runinih romana kao najkvalitetniji i ujedno najsubverzivniji, a Bajni svete, gde si ti kao najkonzervativniji od tri romana, naročito u njegovom kraju: „Inzistiranje na građenju likova kroz njihove (su)odnose, anksioznost, izgubljenost i sveprisutno kenjkanje, propitivanje identiteta i klasne pozicije, sve su to teme koje oblikuju živote milenijalaca i milenijalki, naprosto jer su sada u godinama kada bi se njima i trebali baviti. I naravno da je bitno kada netko to zapiše. Mene više muči krajnja konzervativnost milenijalaca koji na koncu, prema Runi, često samo žele pravu monogamnu heteroseksualnu vezu kako bi uspunili ponor koji su im kvarni obiteljski i društveni odnosi nametnuli.“
U tome je ključ problema Bajnog sveta, barem kada je reč o političkoj ravni romana – ne u likovima koji ʻlevičare’ da bi zvučali kul, nego u samom narativu romana. Najpre Alis, jedan od glavnih likova romana napisan po uzoru na samu autorku, u jednom od svojih mejlova prijateljici Ajlin lamentira nad nepostojanjem političke ideje „za koju vredi umreti“ (zašto je umiranje za ideju kriterijum vrednosti ideje?), a zatim zaključuje da ona ne zna kakvu bi političku akciju uopšte mogla preduzeti jer, „u moju odbranu, umorna sam i nemam nikakve dobre ideje“. Na drugom mestu, Alis žali nad sopstvenom ulogom u vremenu krize planete i opstanka ljudske vrste, primećujući da se ona i njoj bliski ljudi bave „trivijalnostima“ poput ljubavi i prijateljstva, a potom zaključuje da „možda smo mi i rođeni samo da volimo i brinemo o bliskim ljudima (…) čak i kada postoje važnije stvari kojima treba da se bavimo“ – „ako to znači da će ljudska vrsta izumreti, zar to nije najlepši razlog koji možeš da zamisliš?“
Kraj romana treba čitati upravo u kontekstu ovih izjava – on nije konzervativan isključivo zbog toga što uključuje dve heteroseksualne monogamne veze, brak i bebu na putu, nego i kao ultimativna potvrda datih iskaza. Kritika Mije Nelson u The Dartmouth-u jedina eksplicira političku opasnost ideja ovog romana – „Runina blaze i direktna proza opasno postavlja pasivnost (stasis) kao intelektualno superiornu (…) Propovedanje da je ljubav jedina stvar od značaja i da je prava politička promena nemoguća samo služi opravdavanju sebičnosti kao neizbežne (…) Bajni svete trivijalizuje značaj politike nudeći romantične opsesije kao moralno legitimnu zamenu.“
Bonus video: Beogradski sajam knjiga – nekad i sad
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare