Niste još uvek postali džez ovisnik? Pa, upravo okončano 37. izdanje Beogradskog džez festivala (i istovremeno pedesetogodišnjica njegovog postojanja), definitivno bi moglo da promeni takav vaš status. Bilo je samo dovoljno da – na početku i na kraju festivala – Beograd ove jeseni čuje šta rade jedan Theo Croker ili Brad Mehldau u Velikoj sali Doma omladine, pa da svako momentalno oseti swing u svojoj glavi. Simfonije velegrada, prašume tonova, remorkeri zvučne civilizacije i organsko prožimanje fantastičnih rukotvorina mašte – sve ovo smestilo se na spoljašnje korice muzičke knjige koju smo pomno iščitavali od utorka 26. oktobra do prvog dana novembra. A šta tek reći o unutrašnjim stranicama!
Uvod u bilo koji festival uvek je svojevrsna zamka. A Theo Croker od takve klopke ume da načini svet po svojoj meri. Bilo da vam se obraća odnekud iz univerzuma kroz cvrkut ptica i roj glasova gotovo zaboravljene prirode, bilo da senzualno repuje ili kroz scenske senke za tren postane nalik kakvom priviđenju Milesa Davisa naših dana – ovaj momak savršeno vlada finesama džeza. Nije uzalud veliki Doc Cheatham bio njegov deda, niti je mladi Theo gubio svoje dragoceno vreme na Dalekom Istoku budzašto. Rečju, ovaj dasa pronašao je umirujući medikament za svoju spiritualnu nervozu u rekreiranju svih žanrova koji su potekli iz džeza, zazivajući ih svojim urbanim plesom da uzvrate sada uslugu i pomognu svom genijalnom učitelju Džezu. Glas Theove trube podiže tako uvis misterioznu crnu zoru, i baš sva afrička božanstva istog časa javljaju se kroz čulnu vegetaciju njegovog ličnog drum&bassa, hip hopa i soul egzotike. Možda Croker i nije najveći vizionar džeza danas, ali mu je bend besprekoran, a on sam na podijumu blista poput sveštenika istinskog coola za dve hiljade dvadeset i prvu. Da ne dužimo, ovaj frajer obuzeo nas je do daske.
Markus Stockhausen već naredne večeri, na ovom istom mestu, svojom pak trubom zavodi red, uspostavljajući dijalog sa inspiracijom totalno drugačije prirode od one Crokerove. Stockhausenov bend u završnici deluje poput Eaglesa džeza, ako to uopšte možete da zamislite. On lično, propoveda umetničku ozbiljnost, koja povremeno ume da sklizne u ne mnogo dopadljivu new age oblandu sa odblescima klasike, ali se smesta, veoma gipko, i vrati u sedlo. Ima ovde, dabome, metafizičke lirike, čak i potresnih gravura zvuka, kao i čiste sviračke filozofije što ponire zaista duboko, ali možda ne previše onog beskompromisnog eksperimenta i stvaralačke avanture višeg ranga što su krasili rad njegovog genijalnog oca Karlheinza Stockhausena. Ili Markusu možda jednostavno nije bio dan. Kako god, njegova muzika zaslužuje ne manje od toplog slušalačkog poštovanja.
Zato su Rymden bili sve samo ne obični. Sa ovim čudacima se prava umetnost odjednom vratila u grad, a džez postao – rokenrol! Bugge Wesseltoft – poput Thea Crokera, premda totalno drugačijim vokabularom – na licu mesta komunicira direktno sa vasionom pomoću svojih klavirskih sprava. Sa njim, Danom Berglundom na kontrabasu i Magnusom Öströmom za bubnjevima (poslednju dvojicu poznajemo iz onog prefinjenog i nikad prežaljenog trija Esbjörna Svenssona) uzlećemo pravo u neku imaginarnu 3001: Odiseju u svemiru. Ima tu svega – uspavanki za kiborge, psihodelije u verziji džez benda, raketnog zvučnog goriva, briljantnih tempa, progresivnog roka koji gotovo da nema pretke, sakralnosti ugašenih zvezda, kreativnih ekstaza Davida Bowieja. Ako već niste živeli u Londonu gde su stolovali rani Pink Floyd i uživo prisustvovali nekom tadašnjem izvođenju „Interstellar Overdrive“, ovo je bila prilika da se izložite magiji kojom se dotiče budućnost sa druge strane vremena. Čaranje bubnjeva, precizno dozirani minuti, usmeravanje kontrole ka srcu Sunca, nautička klavirska fantazmagorija, drevno prebiranje po kontrabasu… Bili smo, ukratko, u kosmičkom brodu na nezaboravnom proputovanju, a Rymden vanzemaljci oteli su nas na tren, da nam prikažu čari koje još nismo iskusili.
Selekcija najboljeg poljskog džeza stigla je pred publiku sledećeg festivalskog dana, ponovo u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Sasvim razumljivo, ogromno interesovanje u startu privlači stari prijatelj Beogradskog džez festivala, signore Joe Lovano, koji je ovde u ulozi specijalnog gosta na nastupu trija Marcina Wasilewskog. Nema ovde ludila prethodnih Rymden, ako to pitate, ali klavir Wasilewskog na vrlo specijalan način hvata i upreda niti džeza u vazduhu, neumorno se trudeći da izatka bestelesnu tapiseriju, preko koje Lovano može da bude ono što jeste – Joe Lovano. Sa svojim imidžom arhetipskog džezera, on daje onu neophodnu dozu autentičnosti za kojom trio Wasilewskog upravo žudi, podižući tenziju na sceni, kao i u publici podjednako. Lovano pokreće svojim saksofonom čitave košnice zvuka i krošnje koje te košnice njišu, svirajući sa lakoćom i bezbrižnošću prekaljenog asa. Na pozornici će ih smeniti Piotr Damasiewicz i njegov projekat Into the Roots, kojim se uživo predstavlja punokrvni reggae-acid rock, i povremeno čak psychedelic-funk atmosfera, kao zaostala sa nekog izgubljenog sešna Discipline Kičme. Tušta i tma neopisivih instrumenata ispušta svoje neverovatne zvuke ovde, kontrabas upravlja ceremonijom iz drugog plana, bubnjevi dodaju ekstatičnost, dok glavna zvezda – sa jednom iščašenom zanesenošću – barata trubom i glasom iskusnog šoumena bez premca. Mateusz Smoczyński Trio uneo je dodatnu živost svojim energičnim tumačenjem duge tradicije džez violine, zahvaljujući čemu je već neko vreme zapažen i tražen saradnik, kako na evropskoj, tako i na američkoj sceni. Zanimljiv i efektan i kao kompozitor, Smoczyński je svojom momačkom strašću uzneo publiku do tačke kad je poželela da ustane i – oduševljeno poskakuje.
Iako su sutradan, svi odreda iščekivali legendarnog Arilda Andersena i njegov ubojiti kontrabas, Petros Klampanis Trio mogao je biti tajna zvezda večeri u Bioskopskoj sali Doma omladine. Slapovi plutajuće kontemplacije koji pljušte sa Klampanisovog delikatesnog kontrabasa, te rafiniranog klavira Kristjana Randalua i treperavih bubnjeva Bodeka Jankea, održavaju ravnotežu u ovom teatru omamljućih tonskih aroma – njegove se granice prostiru na potezu od apstraktne zvučne supstance nepoznatog porekla, preko pritajenog obećanja putenosti, pa sve do opore južnjačke melanholije. Arild će odmah zatim, sa svojom raspoloženom družinom, u kojoj blista ime saksofoniste Mariusa Neseta, doneti dah nordijskog megalopolisa, sa njegovim tajanstvenim zakutcima, mikro-tornadima saksofona, plimama klavira, topotom basa i podrhtavanjem kompleta bubnjeva. A onda preokret – iz iskričave grozničavosti severa, odjednom se pronalazimo u hippie Kaliforniji, nošeni komadima muzike, punim dnevne svetlosti sa autoputa iz filmova, nafilovanih erosom i milinom večnog leta ljubavi… ah, stari snovi nikada ne umiru …
Zato Stanković All Stars, super-bend koji okuplja najtalentovanije učenike i profesore džez odseka Muzičke škole „Stanković“ – briljira na Velikoj sceni Doma omladine. Potpuno suvereni, pleneći mladalačkim groovom i nepotrošenim sviračkim idejama, oni su pravi uvod za nesvakidašnju umetnicu po imenu Aziza Mustafa Zadeh. Virtuozna pijanistkinja, slatkih melodija i zanimljive autorske znatiželje, sa svojim diskretnim scenskim saradnicima, Aziza je zavodljiva Šeherezada iz originalnih muzičkih priča neke svoje „1001 noći“, a u stvarnosti brižna mama, koja za klavir rado postavlja svog malog sina, da prikaže nasleđeni talenat. Sušta džez ljupkost.
Od kelnskog Subway Jazz Orchestra feat. Maria Schneider: Maria’s Masterpieces u Kombank dvorani, očekivali smo zaista mnogo. Na onom istom mestu, gde su poslednje večeri jubilarnog 35. Beogradskog džez festivala 2019. nastupili vanserijski muzičari iz Mingus Big Banda, tik pred koncert savremenog džez sveca Charlesa Lloyda, ili koji dan pre toga, genijalno otkačeni, belgijski Flat Earth Society – sada smo okusili istinski veliki orkestar u ulozi medijuma za ambicioznu žensku viziju džeza. I, ne može se reći da nema snage u ovoj krhkoj, plavokosoj ženi u tamnom koncertnom kaputiću. Njena muzika opaža i proverava dejstva instrumentalnih boja u inače besprekornom ansamblu, koji je spreman da pod rukom Schneiderove krupnim koracima grabi od zvuka kakvih starih crtaća ka veličanstvenosti muzičkih kulisa punih glamura, iz onih najčudesnijih filmskih produkcija u istoriji. Umetnost ove džez dame nalik je nekom romanu Artura Klarka – u njoj se dešava niz nezamislivih stvari, koje svojom super-mentalnom energijom raspaljuju džez zamah. Schneiderova vlada pozornicom, bez ikakve sumnje, ali da li ova muzika dopire do vaših čula, srca i tela kao slušaoca, prouzrokujući milinu, zadovoljstvo i gorljivu privrženost sledbenika – to verovatno ne. Muzika Scheiderove obraća se vašem umu i u njemu izaziva istinsku naklonost, zatečenost i dubok naklon. Zvučna svežina Džez okteta FMU sa njihovim specijalnim gostima – Vokalnim kvartetom MING, u uvodu ovog koncerta, dala je onaj neophodni otklon sviračke džez radosti i uspostavila finu ravnotežu sa serioznošću Marie Schneider.
Ali, Brad Mehldau! Daj nam bože svake godine ovako namrgođenog maestra, da oličava Ameriku u njenom naj-cool izdanju, zbog kog je zapravo toliko mnogo volimo. Zadimljeni klubovi grada Njujorka, najednom se ukazuju pred nama u punom sjaju, oživotvoreni jedinstvenim darom Mehldauovih zlatnih ruku. Ma kojem stilu da ste odani, ovaj neobični umetnik zadržava vašu pažnju, što danas malo kome sa scene može tako lako da upali. Osetljivo dotičući klavijaturu, dok klizi preko nje bez imalo sviračkog mačo nasilja, Mehldau upućuje plotune magije što ih Larry Grenadier uvrće u svoje žice kontrabasa, poput uvojaka dragane, a komplet bubnjeva pod teškom rukom Jeffa Ballarda purnja kao peć na loženje, koju je možda u svom posedu imao i Walt Whitman. Bradovo prisustvo na sceni takođe je spiritualna stvar, kao neprekidno odvijajuća molitva, ali tokom koje se šapuće poezija umesto ideoloških floskula. Bilo da izvodi kompozicije Gillian Welch, predivnog Clifforda Browna ili neponovljivog Nicka Drakea, on vas parališe svojom zapanjujućom, gracilnom lepotom. Ako postoji umetnost pripovedanja muzikom, onda je Brad Mehldau prvak džez sveta. I još dva bisa za kraj od čoveka koji je uobičajeno veoma mrzovoljan tim i takvim povodom?! Stvarno smo blagosloveni na našem festivalu.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
