Piše Svetislav Jovanov: Pozorište o kurvanju i još koječemu

https://www.youtube.com/watch?v=j5RuCEhHcG4Borivoj Radaković (1951), inače sa-osnivač FAK-a (Festivala alternativne književnosti), uneo je u hrvatsku prozu i dramu osećajnost “panka” i “novog talasa” ne samo romanima “Sjaj epohe” (1990) i knjigom priča “Ne, to nisam ja”, već i kontroverznom dramom “Dobro došli u plavi pakao”, 1994 (derbi Dinamo-Hajduk, u kontekstu sukoba Tuđmana i “Dinamovih” Bad Blue Boys oko imena kluba). Dok mu je drama “Kaj sad?” izvođena još 2003. u BDP-u, "Amateri”, komad koji je hrvatska kritika nazvala “rasnom” i “socijalno angažovanom” crnom komedijom, stižu na naše scene s decenijom zakašnjenja.

Okosnica radnje u “Amaterima” je namera Grge (smotanog “fakultetlije” što preživljava kao blagajnik u samousluzi, dok ga žena vara) i Miće (drčnog “školovanog” vodoinstalatera, opsednutog “povaljivanjem” domaćica), da se izvuku iz bede i uspeju u životu tako što će, unajmivši nezaposlenog “redikula” Kuku (predmet sprdnje, ali obdaren vanserijskom “spravom”) i profesionalnu prostitutku Stelu, snimiti porno film sa “tradicionalnim hrvatskim seksom”. Izbegavši sve opasnosti lakrdije, Radaković vispreno razvija priču o ovoj (naravno, neuspeloj) avanturi tako što je provlači kroz sve efektnije “žanrovske filtere” - u kojima se postepeno mešaju “režirana” stvarnost “pornića” i bedna realnost aktera. Od časa kada Stela postavi dvojici “filmadžija” neočekivane uslove (honorar po nalogu makroa) i počne svojom trapavom praktičnošću da remeti “režijska uputstva”, komedija prelazi u brzi vodvilj. Potom, usled Kukinog neshvatanja uloge “porno-pljačkaša” (izbegnuta nesreća sa napunjenim pištoljem) sve eskalira u burlesku i crni humor, da bi se - najpre zbog sve većih Grginih kolebanja oko cilja - žovijalni Mića razotkrio kao iskompleksirani nasilnik i impotentni suprug , čime stižemo na teren socijalne drame apsurda. No, ključni obrtaj autor poverava Steli, koju majstorski prevodi iz jednog karakternog sloja u drugi - od gorštačke prostakuše, preko dobronamerne “radodajke”, te cinične profesionalke “show must go on”. Premda ne odsutaje ni zbog ponovljenih uvreda (“kurvo”), ni nespretnosti “filmadžija”, ni zbog Mićinih pretnji, ipak ona prekida ovu žalosno-apsurdnu igru: i to u času kada spozna da je ona ne samo dežurni krivac, nego i (pot)kupljeni žrtveni jarac kojim se iskupljuju sva socijalna beda, frustracije i kukavičluk muškog sveta.

Reditelj mlađe generacije Momčilo Miljković, koji je privukao pažnju, između ostalog, inteligentnom predstavom po Andrićevoj priči “Zlostavljanje” (NP Zrenjanin), stvorio je od “Amatera” tečnu, aktuelnu i u krajnjoj instanci provokativnu predstavu. inteligentnom predstavom po Andrićevoj priči “Zlostavljanje” (NP Zrenjanin), stvorio je od “Amatera” tečnu, aktuelnu i u krajnjoj instanci provokativan način. Uspeo je, naime, da, smestivši zbivanje u jedan funkcionalan, “selektivno realistički” milje, isprati Radakovićev postupak preobražavanja žanrova, naglašavajući one sastojke priče koji i danas čuvaju aktuelnost –nezaposlenost, malograđanska uskogrudost u sudaru sa “svetom medija”, mentalitetske doskočice. Ipak, trudeći se da “pohvata” neke jeftinije ili manje bitne komičke momente - za koje je, doduše, imao uporište u dobroj glumačkoj podeli - dopustio je povremenu ilustrativnost i pad tempa (predstava bi mogla biti dvadesetak minuta kraća). Mnogo značajnije je, međutim, što je Miljković, izvlačeći logičan zaključak iz činjenice da u samom Radakovićevom komadu postoje dve stvarnosti, omogućio i onu treću - to jest, da, i u zapletu i u glumačkom izrazu, “progovori” kontekst , dakle, naša aktuelna stvarnost. U tom cilju, recimo, tečnosti i raznovrsnosti Marka Savkovića, (Mića) podario je dimenziju sitnog (malograđanskog) manijaka; štaviše, nesumnjivo obećavajućem daru Dimitrija Dinića (Kuka) dao je čudan balans nekakvog Kaspara Hauzera, dok je Danilu Milovanoviću (Grga) pružio prostor za efektan kontrast između komičarskog izgleda i nervozne osećajnosti.No, žarište ove, prividno tek solidne predstave, ali i ono što joj daje potresnu, povremeno šokantnu aktuelnost, predstavlja nivo igre Sanje Krajnov - ali i ono što ta igra saopštava. Još uvek pretežno tretirana (i korišćena) kao "komičarka" Sanja Krajnov je, bez greške i raskošno poentirajući iz žanra u žanr - od raspojasanosti humora, preko vodviljske zaigranosti do dvosmislenosti (samo)ironije i gorčine uzaludnog bunta - bacila gledaocu u lice i Radakovićev tekst i naš kontekst. Suočila nas je, naime, kako sa situacijom prostitutke čiji postupci razobličavaju društveni poredak kao “kurvinski”, tako i sa situacijom glumice (ne samo u porno-filmu!), kao metaforom položaja "naše žene" - najnižeg "Crnca" na društvenoj lestvici: ponižene, silovane, ucenjene, prodane, prezrene ili, najgore, nevidljive. U tom smislu, ne samo "one woman show" Sanje Krajnov, već i sve ono što ga u ovoj predstavi priprema, svedoče da je u pozorištu kontekst bitan koliko i tekst - štaviše, da je kontekst jedino što se u pozorišnom činu režira i računa. A i tekst i kontekst nam govore - to Momčilo Miljković i ekipa ubedljivo pokazuju - da se pesma “Woman is the Nigger of the World” i dalje uveliko peva u Srbiji.