Praizvedba "Velikih očekivanja" u Srpskom narodnom pozorištu
U budalasto-ironičnom dijalogu bizarnog i zanatski neujednačenog trilera Ričarda Donera „Teorija zavere“, postoje dve antologijske cake, od kojih se jedna može nazvati „korišćenjem Selindžera“. Naime, kad god Džeri Flečer, naizgleda samo taksista opsednut teorijama zavere, a u stvari (nesvesni) begunac iz tajnog vladinog programa za stvaranje dirigovanih ubica, treba da bude preveden u „ubilački mod“, servira mu se kao lozinka – u restoranu, u knjižari – primerak Selindžerovog kultnog romana „Lovac u raži“. U predstavi, pak, „Velika očekivanja“ rađenoj prema prozi uglednog pisca starije generacije Đorđa Pisareva, a u režiji Dušana Mamule, koja je preksinoć premijerno izvedena na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, Selindžerova proza je upotrebljena kao sasvim drukčija vrsta signala: kao kontekst dilema koje prate sazrevanja tinejdžera opsednutih svetom interneta – tačnije, video-igara.
U središtu radnje „Velikih očekivanja“ je mladi junak, koji provodi gotovo sve svoje vreme na internetu, to jest na „integralnoj platformi“ (spoju video-igara i društvenih mreža), nastojeći da kroz podvige Pikara Džuniora, svog šarmantnog i samouverenog „avatara“ (otelotvorenja u virtualnom svetu) nadomesti sopstvene introvertnosti i nesnalaženja u stvarnoj svakodnevici (nerazumevanje sa majkom, preživljavanje na dostavljenim picama).
I, naravno – tu reditelj sa dramaturškom ekipom (Stefan Isaković i Nikola Davić) sledi nit prozne potke – samodovoljno savršenstvo njegove virtuelne idile počinje da se kruni, nakon zaljubljivanja u Margo 14, avatara „gejmerski neuke“ devojke koja je dolutala na njegov „account“. Jer, razlog panike koja ovladava junakom manje je zebnja da li i stvarni devojčin lik odgovara njenoj sofisticiranoj „Margo“ kopiji, već mnogo više stid, nesigurnost i strah kojima preti susret sa čitavom telesnom stvarnošću – u kojoj nema zasluženih bodova, sigurnog uspinjanja kroz „levele“, niti pouzdanih nagrada.
Nastojeći da sučeljavanju stvarnog i virtuelnog sveta podare dublji smisao, autori predstave uglavnom uspešno uvode u priču motiv zajedničkog afiniteta (junaka i Margo 14) za Selindžera: čak i šifra za njihov prvi sastanak u realnosti treba da bude knjiga ovog pisca (ali koja – to je neizvesnost koju junak treba da odgonetne). Međutim, dok za njega – kao što i donekle jevtini rasplet sa „nameštenom“ knjigom pokazuje – pomenuti afinitet predstavlja istinski simbol iskušenja odrastanja, za Margo će to, očigledno, postati samo nova vrsta („level“!) igre.
No bez obzira na tip razrešenja, rediteljsko čitanje Dušana Mamule nam omogućava prisustvo jednoj pitkom, vizuelno šarmantnom (kostimi Senke Ranosavljević u pravoj smesi klovnovskog i elegantnog) i često na odgovarajućim mestima ironično podcrtanom scenskom zbivanju, koje ne robuje suvišnoj psihologizaciji, dok je pretpostavljena atraktivnost i tehnološka sofisticiranost virtuelnog sveta dočarana lako distanciranim dijalogom i inteligentnim scenskografskim rešenjem Andreje Rondović (svetlećim lampionima omeđena „arena“).
Istinski ubedljiv pokretač zbivanja unutar takvog miljea bio je Aleksandar Petković u glavnoj ulozi, dok je Vukašin Ranđelović, tumačeći Pikara Džuniora, efektno spajao neobuzdanost klovna i samosvest „mačo“ intriganta. Što se tiče Alise Lacko kao Margo 14, ona je još jednom pokazala s kojom lakoćom može da – u očekivanju Hede Gabler, ili Maše Prozorove, ili Ženeove Irme – bukvalno „pojede“ svaku solidnu ulogu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar