Piše Slobodan Vujanović: Kritika filma „Pocrvenela panda“

Podeli:
Foto: Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Ni pola godine nas ne deli od poslednjeg puta kada je Disney pred nas izašao sa svojom multikulturalnom varijacijom na “feminističku heroinu”, u Encantu (trend, inače, započet “prvom” tamnoputom princezom u The Frog and the Princess), a već smo dobili i prvu azijsku (kinesku) junakinju. Jedina razlika je što se ovom prilikom Disney oprezno krije iza kreativnog partnerstva sa Pixarom, iako ovaj film ni vizuelno, ni konceptualno ne nudi mnogo od Pixarove progresivne estetike.

Za posao je angažovana “oskarovka” Domee Shi (nagrađena za kratki, Pixarov film Bao), pretpostavljam, da bi stvar na svaki način bila obezbeđena legitimnim, “woke-friendly” “svako radi svoje” pristupom, ali i da se ne bi potkrala neka greška koja bi potencijalni hit u Kini mogla da učini skandaloznim pobačajem.

U skladu sa tim zahtevima, realizovana je i priča koja pažljivo vodi računa da bude egzotična i zabavna “zapadnom gledaocu” (i ličucka na Teen Wolf, koji se, bez blama, i pominje), ali je i u skladu sa društvenim kanonima koji dominiraju modernom Kinom (iako je radnja smeštena u Kanadu, početkom ovog milenijuma)- u kojoj poštovanje prema tradiciji i starijima igra važnu ulogu i bunt protiv toga mora da bude vrlo pažljivo izveden. O tome da je i “gej junak” vrrrlo diskretno proturen, da i ne govorim (i to baš kad napadaju Disney da nije “dovoljno LGBTQ”).

U Pocrveneloj pandi, jedna simpatična trinaestogodišnja tinejdžerka (koja izgleda i ponaša se kao da ima 9 godina) , Meilin, slučajno otkriva da pripada lozi žena koje mogu da se pretvore u velike crvene pande. Insinuacija da ta promena stiže kada i menstruacija u njen život ostaje samo to (i šteta je što rediteljka nije ozbiljnije zaigrala ta dva “prekretna” momenta), ali njen život svejedno trpi turbulentne posledice. I to sve u susret koncertu omiljenog “bojbenda” 4Town. Meilin mora da na isti dan kada je koncert održi komplikovani ritual kojim se odriče “pande”, ali u isto vreme nije sigurna ni da želi da se odrekne tog važnog dela svoje ženske/ porodične/ kulturne tradicije.

Od špice, preko razrade teme sve deluje kao pilot za neki teve-serijal kakve (možda i vaša) deca prate na Nickelodeonu, utisak koji “tvrda” srpska sinhronizacija samo podstiče. Meilin je direktna i šarmantna, film ima radnje za jednu “epizodu”, a ženskog pitanja dotičemo se kroz različite generacije žena i možemo lepo da vidimo kako se koja odnosi prema temi. Ovaj pitak i zabavan film (sudim po reakcijama u bioskopu) podsetiće neke svojim vizuelnim stilom (naročito izgledom Meilin) na junakinje japanskih anima, ali i brbljivu Sally Brown iz crtanih o Snupiju. Kako god, vaša ćerka može da pogleda.

OCENA: 8/10