0
Svet je krcat moronima i mediokritetima. Jer nema drugog objašnjenja za globalnu vanserijsku popularnost Netflixovih filmova sa Ryanom Reynoldsom. Jer nema drugog objašnjenja zašto ih Netflix, za stotine miliona dolara, i dalje pravi. Jer nema drugog objašnjenja za The Adam Project.
Piše Slobodan Vujanović / Mislite mojom novom glavom
Ovaj film izgleda kao nešto što bi ovih dana snimio Spielberg, možda i Zemeckis – porodična sci-fi avantura u kojoj naziremo velikog majstora koji nije ni svestan da su retka najbolja mesta njegovih filmova sada reprize slavnih dana, a sve ostalo nepodnošljiv kliše. Kad malo bolje razmislim, i uprkos vrlo zabavnom Free Guy (koji NIJE bio „Netflixov film sa RR-om“!), Shawn Levy se jednim delom svog opusa čini kao neko ko bi želeo da bude Spielberg. Neki od njegovih najuspešnijih filmova (Night at the Museum franšiza) rotiraju oko narušene porodične harmonije, traže zabavu u tinejdžerskoj fantastici, jedino što tamo gde je Spielberg forsirao emocije i nostalgiju, Levy malo bolje stoji s humorom. Ne i u ovom filmu.
PROČITAJTE JOŠ:
Očigledno poručen nakon priličnog uspeha Free Guy, a na bazi uspešne i srdačne saradnje sa Reynoldsom, The Adam Project je priča o Adamu, koji se iz 2050. vraća u 2022, greškom, i zajedno s mlađim sobom pokušava da stigne do 2018, u kojoj je njihov/njegov otac „patentirao“putovanje kroz vreme koje je u budućnosti proizvelo okolnosti koje (citiram) „čine da sve izgleda kao u Terminatoru, i to kad je dobro“.
Sve u ovom filmu sem Reynoldsa, koji i dalje sam sebi piše replike i sam sebe režira, izgleda kao kliše, od odnosa mame i sina, odraslog Adama i njegove izabranice (između kojih dvoje ima dosta „inkluzivnosti“, ali nimalo hemije), dok su relacije dobri momci – loši momci rešeni na nivou treš varijacija na Star Wars. A kad smo kod SW, ovaj film bez blama reprizira i više puta citiranu jurnjavu svemirskim brodovima kroz uzani kanjon. Sjajni glumci poput Marka Ruffala i Catherine Keener spucani su na dvodimenzionalne prezentacije „očeva“ i „negativaca“, koji su se, što su mogli više, distancirali od samih sebe tokom filma.
Ako ste pak svratili zbog akcije, tek tu je ovaj film bolno tanak i neinventivan, s mlakim i nemuštim citiranjima daleko slavnijih filmova. A u „bondovskom finalu“, unutar nekakvog „Higinsovog srca“ od mašine, logika filma sugeriše da proključalo elektromagnetno polje privlači metke koji izleću iz oružja, ali ne i oružje, dok uprkos sveopštoj deformaciji metalnog hardvera, slika na ekranima računara ostaje u potpunosti nenarušena. Mislim, niko ni ne očekuje neku naročitu „nauku“, ali ovo je prejadno čak i za nivo niskokalorične zabave koja treba da vam isprazni mozak pre spavanja.
OCENA: 2/10
