Piše Slobodan Unkovski: Mira Furlan, slike

Kultura 11. maj. 202117:52
Podeli:
Slobodan Unkovski Foto:Oliver Bunić

1. Prvi put sam je sreo drugog maja 1986 godine, Ohrid, dvorište sa sveže pokošenom travom, predivan sunčani dan, mirno jezero u podnožju.

Možda smo se ranije videli negde, ali nisam siguran. Filmska zvezda. Ona, Vlatko Stefanovski, Miki Manojlović, Lina, mali Ivan i ja. Imala je pege na licu, oči u boji, čak sam i ja kao slep za boje, video, zelena ili plava. Zvonki smeh, uvek malo crvenilo na obrazima od nekog čudnog stida, autentična nesigurnost, ali jasno artikulisane želje i stavovi. Samosvojnost i nekakva užurbanost iznutra. Dvorište je postalo lepšim i centar nečega što ne bih umeo da odredim šta je.

Prethodne godine pojavilo se šest njenih filmova, između ostalih i Otac na službenom putu. Mira će za dva meseca, leta 1986, dobiti svoju drugu Zlatnu arenu, ovaj put za divan film Živka Nikolića, Lepota poroka. A za dvanaest meseci od sada, sa Mirom kao Klitemestrom, sa Pecom Ejdusom, Nenadom Stojanovskim i sa drugima, počeću probe Sofoklovog Edipa na Splitskom letu i nećemo ga nikad završiti.

Ono što nismo znali tog sunčanog podneva je da je u Černobilju pre šest-sedam dana bila havarija atomske centrale i da je oblak radioaktivne prašine poklopio i ovaj deo Evrope. I da je glavni savet da se ne stoji na suncu, da se izbegava kontakt sa rastinjem i da se ne otvaraju prozori.

Ponekad pomislim da je Mira tako proživela veliki deo svog života u senci nadolazeće kataklizme, istorijskog loma, opasnosti koje su veće od velike umetnosti, jedna čista duša nasuprot moru zla. Često sama u svemu tome.

2.

Sa Mirom smo uradili samo jednu predstavu, pre tačno 30 godina. Pozorišne iluzije su obeležile naš život zauvek i postale su više od predstave. One su bile artikulacija Mirine drame u tadašnjoj Jugoslaviji između Zagreba i Beograda, a naše drame da uspostavimo istinu i da ne odustanemo od slobode mišljenja, drame u vremenu kad je na ceni bilo pronalaženje neprijatelja, ili stvaranje neprijatelja kao deo priprema za rat koji je lebdeo u vazduhu i koji se najavljivao tako strašno da nismo hteli da poverujemo da je zaista moguć.

Prvo pitanje u radu na Iluzijama je bilo kako da spojimo škole glume da bismo dobili isti stil igre. Mitovi su bili da je srpska gluma kao igru u igri ili nadigravanje same igre i strast, a hrvatska kao savršena dikcija i precizan logički akcent bez previše emocija, bleda, kao po zvucima klavira, kako je Gavella eventualno predavao.

Stigla je na probe veoma ozbiljna, posvećena i zabrinuta hoće li moći i kako će to uraditi. Mi smo glumci, igrači, igramo i kad nam aplaudiraju i kad nas psuju sa galerije. Igramo i kad su vesti na TV-u strašnije jedna od druge.

Mira Furlan, mlada, nežna, hrabra žena, hiljadu devetsto devedeset i prve.

3.

Sa Markom Baćovićem, sa Dubravkom Jovanovićem, Gagijem Jovanovićem, Mirom Karanović, Žarkom Lauševićem, Vojom Brajovićem i Milošem Žutićem, Mira je bila u društvu glumaca koji su je bezrezervno voleli i podržavali. Imala je još predstave u Zagrebu koje su se kasnije lagano gasile, i putovala je svim mogućim prevoznim sredstvima da bi bila na predstavi tamo i na probi ovde. Onda je počela da donosi vesti o neprijatnim događajima na ulici u Zagrebu, o napadima u raznim novinama, o pretnjama. Bojali smo se za nju i ovde u Beogradu, jer samo nepunu godinu ranije gostovanje predstave Sveti Sava je bilo prekinuto i Žarko Laušević i teatar su takođe bili pod pretnjama…

4.

Bio je potreban veliki žongleraj da razvijamo komičku strukturu u vremenu koje je dozivalo tamne oblake tragedije. Probali smo ljubavnu scenu izmedju Mire Furlan i Žarka Lauševića dok su devetomartovske demonstracije bile na ulicama, a moji asistenti Ana, Dušan i Kokan bežali sa proba i vraćali se sa belim prahom od suzavca do kolena. Svedok sam drugačijeg aspekta „zagrebačke“ glume, Mira igra sa velikom energijom , a strast, temperatura, bacanje u centar strukture, sve je tu. Ponekad zapnemo na neke čisto lokalne fore ili idiome na koje se svi smeju osim Mire koja ih ne razume zbog ozbiljnosti ili zbog jezika. Pa onda nagovaramo Miru Karanović, da joj prevede.

Pozorišne iluzije, Žarko Laušević i Mira Furlan. Foto: Jugoslovensko dramsko pozorište

Šetamo sa Mirom Furlan po Beogradu, gledamo tenkove JNA ispred Skupštine, sve deluje nestvarno. Iz jednog tenka iscurelo ulje na pločnik. A mi razgovaramo o scenama koje radimo…Kao da smo nedohvatljivi, kao da je ona zaštićena time što radi svoj posao maksimalno profesionalno, i kao da nas taj život u drugoj realnosti podiže iznad zemlje koja pokazuje velike napukline po svojim šavovima. Kao da smo u Kornejevoj 1636 a ne u jugoslovenskoj 1991 godini.

5.

Tabački je smislio savršenu scenografiju sa zlatnim životinjima propalim u magmu, sa vulkanom koji radi, u dubini scene. Mlada kostimografkinja Angelina Atlagić napravila je izuzetne kostime, samo mi kasnimo… Mira ima utisak da se ne snalazi do kraja. Kao da joj se u glavi sudaraju njena enciklopedijska znanja o Korneju, o klasicizmu, o strukturi stiha i kako ga treba govoriti, njen savršen engleski, nemački, francuski i sa druge strane, nastup nas ostalih, putujuća trupa balkanskih trubadura, koja je u stanju da glumi sa reskim promenama tragikomedije, ali i da žonglira sa svim rečima bez zadrške, sa predmetima i značenjima, i da nema ništa zadato sveto. A Mira stoji ispred ambisa koji treba da preskoči da bi zaigrala do kraja nešto novo od sebe, drugačije, više haotično krvavo a manje cizelirano sveto, a opet njeno. Preispitujemo se da nismo otišli previše sa komedijom?

Onda se dogovaramo da uvedemo dve minutne pauze, gde svako može bez najave, da zaustavi predstavu i da privatno, izvan lika, razmišlja o težinama koje ga pritiskaju. Mira Furlan je jedna od prvih koja zaustavlja. Iz velikog veselja, igre i kalambura, nadšmirane šmire, odjednom sve stane, i ja vidim na njenom licu svu dramu progonjenog čoveka sa metom na grudima, ispred rulje spremne da kamenuje. Tako smo počeli da u dve privatne minute zaustavljamo istoriju, lavinu događaja, i da se vraćamo natrag sa novim pogledom na život koji je izašao ne samo iz zglobova, već iz prostora ljudskog.

Onda je tajno pozvala njenog Gorana da je vidi i kad je on ohrabrio da je odlična, odigrala je do kraja. Tako su se balkansko-srednjoevropske škole glume spojile i tih osam glumaca je uspelo da podeli sa publikom proročanstvo o daljim događajima i o sudbini zemlje.

6.

Poklonila mi je još par sati druženja od petog do devetog oktobra 2016. kada je bila u Skoplju član žirija festivala Kinenova. Setili smo se kako smo hteli još sa Mikijem i Vojom da uradimo Pinterovo Neverstvo u Zvezdari, pa nismo uspeli, kako mi je jednom donela mlečnu kiflu kad sam bio bolestan, a ja joj nisam rekao da je to moj Oskar, kako mi je poslala svoju dramu i kako sam joj rekao da to nije tekst za mene….

Pozorišne iluzije su ostale kao jedan naš san od pre trideset godina, ta je predstava bila veća od nas, ona je ubola sam centar vremena. Znao sam Miru Furlan, glumicu i pevačicu, kako piše u Internet enciklopedijama, i imao sam priliku da radim s njom. To uopšte nije malo.

*reditelj je pročitao ovaj tekst na komemoraciji Miri Furlan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

Komentari

Vaš komentar