Nedelja, 21. juni. Tiha i siva. Čitav dan izbegavamo da gledamo televiziju. Pa sve se unapred zna, kao u amričkom ljubavnom filmu. I izlaznost, i prolaznost, i osvojeni glasovi, i procenti…
Drugi dan leta, a atmosfera, temperatura i uporna kiša kasno jesenje. Olovno nebo, olovne misli. Depresivno. Ne samo klimatski. Izgleda da je depresija ovde postala učestalo, hronično, neizlečivo obolenje. Kao da se sve zaverilo protiv nas, kao da se čitav svet pred našim očima s treskom ruši. Ostaje samo preteći oblak zagušljive prašine. Isti osećaj kao kad izbacite pred kuću nepotrebne, stare stvari. A sa njima ode i deo vaše mladosti koja se neće vratiti.
Dobijam ponovo mnogo snimaka i tekstova viberom. A ponadala sam se da je taj talas elektronske pošte prošao, sa šokom zbog korone. Neki se očigledno leče i podižu duhovitošću. Neiscrpan je izvor tog samoniklog, odbrambenog duha koji je poslednja odbrana od sveopšte depresije. Najupečatljiviji mi je snimak nekog čoveka u prigradsom naselju kome aktivista SNS-a zvoni na vrata dvorišta da ga podseti da ode na glasanje. Čovek dobija nervni napad, sve što se za osam godina skupilo u njemu silovito eksplodira. Ispsova im sve po spisku, i olakša svoju dušu. A neko to snima mobilnim telefonom pa to odmah postaje hit na društvenim mrežama. I ventil svih onih nabijenih besom koji čekaju trenutak da eksplodiraju. „Hrabrost je – suočavanje sa sopstvenim strahom“, piše Mjuriel Barbijer u „Neobičnoj zemlji“. Ljudi se plaše promene. Srbin je izdržao pod Turcima preko četiri ipo veka, ne pokušavajući da išta promeni. Dok se ne pojavi Crni Đorđe. „Većina ljudi više voli smrt nego promenu“. Pa dokle, bre?
Zvanična verzija rezultata Izborne komisje razlikuje se, kao što je i očekivano, od rezultata posmetračkih misija. U „Utisku nedelje“ posmatrači kažu da se negde zaturila sitnica od milion do dva miliona glasača. I to će prohujati s vihorom, kao i opaske na sramotne rezultate pojedinih partijskih liderčića. Jedina uteha: bar trojicu njih više nećemo morati da gledamo u skupštini. Neka devojka poručuje da je imala „više j…ča nego Čeda glasača“ ( 0,3% ). I da mora da je tako depresivno ‘’kad shvatiš da bezalkoholno pivo ima veći procenat od tebe’’.
Pored zvanične imamo i nezvaniču verziju broja novooblelih i umrlih od korone u Srbiji. Podaci se ne slažu, izgleda da je i jednih i drugih tri puta više nego što nam kažu. I laž je nemoguće sakriti, kao ljubav i kašalj. Tek, skoro svako sa kim sam u kontaktu, već je bio u kontaktu sa nekim ko je bio u kontaktu… Očigledno je da smo sada svi izloženi, ali se čekalo ‘’pravo vreme’’ da nam to saopšte.
Pročitajte još:
Dobra knjiga mi je pojas spasavanja u moru besmisla. Upravo čitam izvrsnu novu knjigu Slavenke Drakuluć, moje dobre poznanice, feministkinje i nekadašnje saradnice u “Bazaru” – „Nevidljiva žena i druge priče“. Na dirljivo duhovit način ova novinarka i spiateljica, koja sada živi na relaciji Hrvatska – Švedska, govori o jednom od poslednjih tabua novog vremena, o starenju, kada ljudi pogođeni tom neminovnošću postaju nevidljivi, prozirni kao staklo, suvišni. Sve što ste predstavljali postaje zanemarivo. Kao da ne postojiš. Ponekad, ni sami sebe ne prepoznajte u ogledalu. Ali, postoji i dobra strana te neizbežnosti: spadate u onu manjinu koja prestaje bilo čega da se plaši. Jer, sve je ovo već viđeno.
U maloj, privatnoj apoteci u koju ulazim rade dve vrlo mlade, ljupke apotekarke. Gospodin koji čuje da kupujem fiziološki rastvor daje mi koristan savet kako se koristi. Ili ima lično iskustvo, ili je lekar, mislim. Apotekarke ne mogu da obuzdaju smeh, ne razumeju da sem telefonske postoji i neka druga vrsta komunikacije među ljudima. Ne shvataju glad za ljudskim razgovorom. Naš razgovor je, očigledno, za njih potpuni anahronizam, nešto preživelo. Kažem im da ih razumem, pa i većina mojih studenata veruje da istorija počinje tek od njih. Ne zabrinjava ih što misle da je Španski građanski rat bio u 18.om veku! Šta će nam to, uopšte, kad imamo internet – pitaju?
Déjà vu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare