0
Ne znam šta me više pogađa kao građanku: antivakserska agresivnost, njihove demonstracije pred kućama lekara, napad Beograđanina nožem na osoblje Hitne pomoći zbog mera i maski. Ili, napad desničarskih „junačina“ grafitima na prostorije Žena u crnom? To je slika situacije. A dijagnoza?
Preveliki broj polupismenih u populaciji; opšta neinformisanost, podložnost propagandi i manipulaciji i, sigurno, kao najgori simptom – nazaintersovanost prosvećenih, sklanjanje glave u pesak pred onim što se događa tamo nekom drugom. Kad detektujem nezainteresovanost u sopstvenom okruženju, to me najviše onespokojava.
Prijateljica penzionerka, visokoobrazovana intelektualka, desetak godina starija od mene, svaki put kad se vidimo ponavlja da ne prati politiku jer nju aktuelna situacija ne interesuje, ne pogađa je. Ona je, kaže, materijalno dobro obezbeđena pa nema razloga da se bavi tuđim problemima. Bračni par kolega, roditelji tinejdžera, pišu na fejsbuku da ne gledaju televiziju i ne čitaju novine, opisujući kako žive u svom romantičnom Stepfordu u kome sade cveće, slušaju muziku i redovno vežbaju.
Pratioci im od srca čestitaju na stavu nadmoćne udaljenosti od kaljave stvarnosti. Mlada sagovornica Olje Bećković u Utisku nedelje nema televizor, ne vidi zašto bi je se ticao slučaj Savamale i ne bi da razgovara o aktuelnoj temi kao što su izbori: ona bi da raspravlja o filozofskim pitanjima, o fenomenu slobode, feminizma itd. A ja, sve vreme očekujem od te generacije naših naslednika da budu avangarda koja će da nas, potrošene, podstakne, inspiriše i povede. Odakle potiče toliki socijalni zamor? I, šta je danas, uopšte, odgovorno ponašanje?
Jesu li to znaci selfi kulture u nastajanju? Promenjeni odnosi indivdua – kolektiv? Kako smo došli do toga da su to postale totalne suprotnosti? Nova sebičnost, autokonformizam, maligni narcizam, toksična egocentričnost? Eskapizam? Gde nas to vodi? Dušu dalo, idealan milje za procvat autoritarizma i tiranije?
Američki istoričar Timoti Šnajder, ekspert koji je izučavao fašizam, u knjizi, bestseleru, „O tiraniji, dvadest lekcija za dvadeseti vek“, ukazuje na činjenicu da je najveći deo moći podaren nedemokratskim liderima slobodno, iz razloga konformizma. Zadubljeni u male ekrane naših mobilnih telefona, vođeni površnom logikom spektakla, prepuštamo se uticaju lažnih vesti i postistine – propagande – koje ljudi nemaju vremena da provere. Tako nastaju te nove religije, novi mitovi. Tako se „patriotizam izjednačava sa nacionalizmom. Postistina je – prefašizam“, konstatuje Šnajder, ističući značaj kvalitetnog, pisanog novinarstva: ono je neophodno da bi analitički tekstovi istraživačkih novinara doprli do naše svesti.
A kada su ugrožene naše individualne slobode? I odgovornost je naša. Pisac ukazuje na moć naših malih, svakodnevnih odluka kada shvatimo da je nastupila erozija demokratije. I najmanji naši izbori su vrsta glasanja, način da se bude građanin a ne noj.
Kako su reagovale komšije lekara pred čijim vratima su antivakseri uzvikivali fašističke parole? Da li su prolaznici okretali glavu kada su desničari ispisivali grafite na vratima ženske organizacije? Mračni prizori koji podsećaju na najgora vremena.
I, nije u pitanju nikakav filozofski pristup slobodi nego dnevni, praktični.
Bonus video: Utisak nedelje – Milica Vučković, Dobrica Veselinović i Boban Stojanović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
