Očekivano, postizbrno "oživljavanje" virusa korone u Srbiji suočava nas ponovo sa svim onim pomešanim osećanjima koja su nas rastrzala od suočavanja sa pandemijom. Strah, strepnja, neverica, nepoverenje u struku i u političare, bespomoćnost, svest o urušenosti i nedovoljnosti zdravstvenog sistema, zahvalnost medicinskom osoblju na prvoj liniji fronta, na bojnom polju u bolnicama.
Čitava situacija je izvrsna tema za knjigu (scenario) o pojavi jednog nepoznatog virusa koji bi doskora bio naučna fantastika, koji izaziva svetsku pandemiju šireći zarazu i sejući smrt, a da nauka nije u stanju da mu se suprotstavi ni pouzdanim odgovorima, ni vakcinom ni lekom.
Reagovanje vlada i vladara pojedinih zemlja svedoči o njihovoj (ne)sposobnosti da zaštite sopstvene građane od te pošasti, a da pritom neokaljani opstanu na vlasti. Pa su im izbori važniji od zdravlja. Svetlana Aleksijevič, beloruska novinarka, dokumentaristkinja i spisateljica, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2015. godine, nagrađena je za slično delo, spomenik ljudskoj patnji i hrabrosti, koje čine upravo svedočanstva hiljada ljudi (“Černobiljska molitva“, “Poslednji svedoci – nimalo dečje priče“… ) koji su učestvovali u najvećim istorijskim kataklizmama.
U potrazi za izgubljenim svim i svačim – moglo bi se nazvati to delo u kome bi autor mogao nabrajati šta smo sve izgubili za ovih nekoliko meseci vladavine virusa. Vladavine virusa uz aktuelnu vladavinu.
“Ovu godinu uopšte ne računam, nisam je koristila“ – glasi jedna od retkih SMS poruka koju ne brišem pošto izražava upravo ono što osećam. A osećam da sam ovo vreme izgubila u nekom uskom međuprostoru između mogućeg spasa i verovatne propasti. Osećam veliki gubitak svega i svačega, i intimnog i javnog. Izgubili smo mnogo ljudskih života, mnogi su oboleli, zatvorili firme, otpustili ljude. Neki su ostali bez plate i honorara. Niko više nema pravo na kontakte sa bliskim ljudima, na slobodu kretanja i putovanja. Mnogi se ne usuđuju da javno govore šta misle, da veruju onome što vide, a ne onome što im političari govore, u šta nas ubeđuju i zbog čega nam prete – mestima na grobljima, sajmištima, motkama, epitetima loših građana ako se samo usudimo da sumnjamo umesto da njima slepo verujemo.
Pročitajte još:
Izgubili smo optimizam, nadu. Izgubili smo veru u budućnost, ne znamo ni šta nam donosi sutra, trudimo se samo da preživimo ovo danas. U tom delu, knjizi, filmu… likovi negativaca bi bili u nekim štabovima koji cenzurišu istinu, a koji ni najmanjim gestom, niti izrazom okamenjenog, dehumanizovanog lica, ne pokazuju saosećajnost sa nama, sa žrtvama.
“Sposobnost poistovećivanja vodi nas saosećanju“ – piše Lisa Tadeo, još jedna vrlo uspešna i nagrađivana novinarka spisateljica u nefikcionom romanu “Tri žene“. I ona je tokom osam godina hiljade sati razgovaraala sa ženama junakinjama te knjige – uživo, preko telefona, SMS-ovima i mejlovima. Empatije nije bilo na tim licima ni u tragovima. To me je možda i najviše potresalo.
Kako drugačije doživeti situaciju kada predsednica vlade i ministar zdravlja dolaze u Novi Pazar da njegovim građanima, usred kataklizme u kojoj im baš sve nedostaje, objasne kako im je i da im poruče da oni, građani, ustvari, samo politizuju smrt i bolest svojih najbližih? Nisu ih ubedile ni suze žene koja je izgubila roditelja, ni načičkane čitulje na vratima bolnice, ni snimci očajnih pacijenata koji satima čekaju po hodnicima bolnice i u redovima ispred nje, ni povici mase, ni okrenuta leđa doktora i sestara. A nisu ni oni nas ni u šta uvereili, ponajmanje u Potemkinov pazar koji su pokušavali da grade od neuverljivih i neumesnih reči izgovorenih pred televizijskim kamerama. To svedočanstvo će trajno ostati zabeleženo i kad korona najzad prođe.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar