Piše Neda Todorović: Našim profesorima s ljubavlju

Kultura 19. avg. 202117:23
Podeli:
Neda Todorović, Foto: Marko S. Todorović

Čemu uopšte univerzitet, kada već postoje tolike prodavnice diploma - upitala sam se u prethodnoj kolumni. Kao da su me sastavljači Šangajske liste čuli, BU je pao ispod petstotog mesta svetskih univerziteta. Ponižavajuće za univerzitet koji ima slavnu tradiciju i sa koga su potekli toliki visoko cenjeni naučnici. Ipak, verujem u BU. Navešću samo dva primera koji ohrabruju.

Ovogodišnju nagradu publike za najprestižnijeg istraživača Evropskog zavoda za patente dobila je srpska naučnica prof. dr Gordana Vunjak Novaković koja živi i radi u Americi. Ona je, glasovima publike na Internetu, proglašena za najboljeg svetskog pronalazača u konkurenciji petnaest finalista planete! Profesorka Vunjak se posvetila regenerativnoj medicini koja, uz pomoć matičnih ćelija, rekonstruiše lice i menja oštećeno plućno i srčano tkivo. Njenih pet radova iz oblasti biomedicinskog inženjeringa su, samo za dve godine, citirani 2.000 puta, a njena otkrića predstavljaju revoluciju u medicini i bude nadu za oporavak pluća obolelih od bolesti ovog veka – kovida 19.

Profesorka Gordana Vunjak Novaković je diplomirala, magistrirala i doktorirala na Beogradskom univerzitetu, od 1998. je istraživač na Odeljenju za zdravstvene nauke i tehnologiju Harvarda – MIT, a od 2005. redovni profesor na Odeljenju za biomedicinski inženjering Kolumbija univerziteta. Primajući nagradu, govorila je emotivno o svojim mentorima sa Beogradskog univerziteta.

Drugi primer je mejl studenta novinarstva sa beogradskog Fakulteta političkih nauka, mojoj koleginici, docentkinji Milici Kulić: „Poštovana profesorka, nadam se da se trenutno odmarate na nekoj peščanoj plaži i da vas ne ometam. Ipak, moram da vam kažem nekoliko stvari. Zapravo, samo jednu: hvala vam! Verovatno se pitate otkud ovaj sada, pa evo objašnjena. Trenutno sam u Pragu, u toku je peti dan programa Bakala fondacije za nadarene novinare. Danas smo obrađivali čuveni lid i od 25 prisutnih, jedini sam znao za staro 5 W’s pravilo, kao i poreklo i pravila pisanja lida (Građanski rat u Americi, veličina, broj reči, aktiv/pasiv… ) koje ni urednici „Blumberg njuza“ i „Vašington posta“ nisu znali. Kasnije smo prešli na pisanje lida. Kada je mentor počeo da crta obrnutu piramidu, prevrnuo sam očima setivši se „torture“ koju smo kod vas prošli. Sada mi je drago što smo je prošli. Profesorka, ostali stipendisti blage veze nemaju. Trpali su po 60 reči u lid! Tada sam shvatio da vam dugujem mnogo za sve što ste me naučili. Teoretski sam potkovaniji od svih njih, najmanje duplo, a imao sam sedam kod vas. Dakle, ko god kaže da nešto uzalud učimo i da je znanje stečeno na fakultetu neprimenjivo – greši. Trenutno sam pod tim utiskom, na talasu dobrog raspoloženja, ali poenta ostaje ista: hvala vam“!

„Eto, ipak ima smisla“, piše mi na kraju moja saradnica. „A znamo“, kaže kurtoazno, „i od koga smo mi učili“.

I ja znam od koga sam učila.

Komentari

Vaš komentar