0
Petak, 20. Mart, 5,15h.
Prvi dan proleća! A mi intro muros – što bi rekli kod nas, među zidovima ali i, izvan javnosti. Zakasnila sam nedozvoljivih 26 minuta na doček proleća. Prve, sveže informacije, te jutarnje visibabe, nalazim na portalima nova.rs i danas. Televizije nedozvoljeno kasne, naročito za nas koje muči nesanica. Juče nam je komšinica, Leta, dostavila štampu – NIN, Vreme, Nedeljnik, Danas, Enigmatiku. Odmah sam ih solidno dezinfikovala! Obrisani su spolja, ne iznutra, ne njihov sadržaj, maramicama natopljenim u alkohol! Trudim se da budem kreativna higijeničarka. Mislim da je nekim drugim medijima neophodnija dezinfekcija i spolja i iznutra. Zapravo – dezinsekcija. Da li je moja prisilna radnja čišćenja svega, pa i novina, patologija ili opravdan oprez? Da li je to samo privremeni poriv ili će mi ostati uslovni refleks? Da neću izgledati po malo nastrana? Ne znam više. Dnevna rutina postaje – brisanje podova, kvaki, radnih površina svim raspoloživim sredstvima. Odeću prozračiti na suncu. Posuđe sterilisati u mašinu za pranje, dok ima deterdženta… Pozitivna sam prema pranju. Mada, taj omiljeni izraz – biti pozitivan – ima, u ovim okolnostima sasvim drugo, negativno značenje. Ne daj Bože.
Pročitajte još
A mentalna higijena? Sve što čitam, gledam, slušam ukazuje da smo pre ove epidemije imali epidemiju koja joj je prethodila. A bila je isto toliko pogubna: izazvao je virus lažnih vesti. Olako smo shvatili tu epidemiju, pa je pogubni virus lažnih vesti prerastao u hroničnu bolest – laži, laži, laži… svugde i na svim nivoima. Lako laganje postalo je rutina. Počeli smo da se krijemo iza besmislene kovanice – postistina. Ma šta post, ili je istina ili je laž. A, sve bilo je laž…
Z(dravko) i M(ia) ( mia, u prevodu moja, kćerka ) ne podnose kada im, da ublažim sopstvene strahove, saopštavam loše vesti. U opasnosti sam: spremni su da ubiju glasnicu. Ali, ova epidemija korone će, kako izgleda, uz prljavu vodu izbaciti i to nakazno dete – lažne vesti. Jer, pitanje opstanka na planeti postalo je istinito informisanje koje podrazumeva tačne, proverene informacije dobijene iz pouzdanih izvora. Inače smo ga ugasili. Opasnost koja se nadvila nad svima nama ubija, kao sapun i voda, lažne vesti i poluistine. Nemamo više vremena za teorije zavera. Novinarstvo se vraća korenima. Detabloidi(oti)zuje se. Vraćamo se onome što smo predavali na prvim časovima žurnalistike: pravovremene, potpune, objektivne, tačne informacija. Jednom rečju – istina! Kolege, zakunimo se nad tastaturom: kunem se, nad ovim kompjuterom, da ću govoriti istinu, i samo istinu! A valjda će i oni drugi poći potom za našim primerom.
Ona neophodna, higijenska kap veselja su mi vesele poruke prijatelja putem Vibera. U njihovoj jučerašnjoj poplavi, ma šta poplavi, cunamiju – izdvajam dve: nacrt jednosobnog stana od pedesetak kvadrata i pitanje vlasnika, očigledno Vojvođanina: gledam di bi mogli za vikend. Druga je iz Crne Gore, pošto su, na žalost, konstatovani prvi slučajevi zaraženih. Milo Đukanović govori na nekom skupu: ‘’Sedi đe si, jer kaki si, ni za đe nijesi’’. Vidim i da je stara izreka blagovremeno prevedena.
Kod nas, na pustom ostrvu, juče se slušao Iv Montan, Les feuilles mortes… Sa terase sam gledala one najugroženije a najmanje zaštićene, one, koji rade u prvim redovima uslužnih delatnosti. Prodavačice, apotekarke, koleginice iz novinarnice, radnike gradske čistoće… Oni nemaju izbora. A da li imaju osnovna zaštitna sredstva – maske, rukavice, asepsol, alkohol?
Kolumna mi je i obaveza i lek. Nosim po kući ceo dan beležnicu, kao na početku karijere, i zapisujem utiske. R(atko) mi sugeriše: drži uz sebe Z(dravka), on je duhovit, ako treba još začiniti tekst. Držim ga, odgovaram, na bezbednom odstojanju od – dva metra!
Pratite nas i na društvenim mrežama: