1
Blago nama! Prošlo je i tih četrnaest dana od kako smo Zdravko i ja revakcinisani. I to na dan godišnjice pandemije. Osećam umereno olakšanje mada ni oprez ne nestaje. Činimo sve što se od građana očekuje da sprečimo širenje bolesti. Slušamo svaki savet stručnjaka. Ali, virus korone je i dalje velika, planetarna nepoznata. Od njega svakoga dana u Srbiji umire petnaest ljudi. Među njima je i dalje rastuća, zastrašujuća cifra od 105 lekara. Svake nedelje kovid odnosi poznate umetnike, sportiste, glumce, muzičare... na čiji odlazak emotivno reaguje čitav region. Oplakujemo ali ne reagujemo. Pa se pitam da li smo, tako direktno sučeni sa umiranjem na njega navikli, oguglali, postali imuni, kao masa u gladijatorskoj areni. Zar smo se pomirili sa činjenicom da smo pred virusom nemoćni? Da život ima sve manju cenu? Šta svako od nas čini da se ovoj pošasti i lično odupre? A šta ako mečka zaigra pred našim vratima?
Stepen obrazovanja građana najdirektnije utiče na njihovo ponašanje, ne samo u situaciji ove pandemije. Lingvista Vlado Đukanović, sagovornik novinarke Jelene Obućine u vestima NewsMaxAdria, iznosi poražavajući podatak: 90 odsto građana Srbije je polupismeno! Svega 3,5 procenata ima vrhunsko obazovanje! A ovo nije devetnaesti vek i početak opismenjavanja, ovo je već treća decenija dvadest prvog veka. Pa se i u visokorazvijenim društvima kao što je francusko, u Le Mondu, pitaju: živimo li mi uopšte u demokratiji u vreme kovid diktature koja nas suočava sa svim vrstama krize – od ekonomske preko kulturne do moralne – ili je demokratija trenutno u ostavci? Ne pogoduju li propisane restrikcije javnih sloboda i evidentni gubitak suvereniteta srednje klase narastanju populizma i nametanju strahovlade u kojoj tako moćno izrastaju autokrate? A šta tek mi da se pitamo?
Jer, polupismeni građanin nije obučen borac za svoja prava, on je tek nesvesni deo mase kojom se tako lako manišuliše. A možda je demokratija, taj grčki termin za vladavinu naroda, samo još jedna velika reč. Učešće u njoj ni u staroj Grčkoj nisu imali svi, samo povlašćeni. Tek, utisak je da je virus korone ogoleo i inače potisnuti pojam demokratije što kao da mase ni najmanje ne uznemirava.
Godinu dana živimo u panedemiji. Pravim bilans čega smo se sve odrekli, šta je sve nestalo iz naših života i kako naše želje i nade sužavamo sve do onih bažičnih – samo da smo zdravi.
Ne izlazimo, bez preke potrebe, iz kuće. Ne idemo kod prijatelja, ne primamo nikoga. Izbegavamo razgovore sa poznanicima na ulici. Kada smo sa najbližima, pod maskama smo, ne sedimo zajedno za stolom, držimo odstojanje. Ne idemo u bisokop, u pozorište, na izložbe. Ne odlazimo u restorane i ne ulazimo u kafiće. Odbijamo sve pozive na događaje gde će biti publike. Ne ljubimo se, ne rukujemo se, ne dodirujemo se. Ne tapšemo se po ramenima. Ne svraćamo u velike samoposluge, ne ulazimo bez preke potrebe u prodavnice, zaboravili smo šoping molove. Izbegavamo i pijace. Ne kupujemo ni odeću ni kozmetiku, i ono što imamo ne nosimo, nemamo gde. Ne odlazim na fakultet, ne gostujem nigde, ako smo sagovornici u nekoj emisiji snimamo se kod kuće, sami. Ne bavimo se sportom, ne idemo na stadione, na terene, u bazene. Ne putujemo nigde, vikendi su nam isti kao radni dani. Lišili smo se skoro svega što je ličilo na normalan život.
E sad, šta očekivati od takvih, otuđenih građana čija su čula otupela a snage okopnile? Ili je i za nas demokratija, koja nam je sada, u krizi, najpotrebnija, postala samo reč?
