Utorak, 14. april, 6.41h.
Kiša, pravi jesenji dan, prohladno jutro a nema grejanja. Boravak u kući postaje nam ne-iz-dr-živ. Javljaju mi se prijateljice, žene na ivici nervnog sloma. Prvi put, od kada se koristi, željno očekujemo fajront tj, tutanj, ajd’ napolje, upozorenje kad se ljudi usede u kafani. Izraz ima sada neko priželjkivano značenje. Stvarno, kada će se proglasiti taj fajront za ovaj naš prisilni karantin? To pitanje, pošto je neizlaženje postalo hronično trpno stanje, postavlja se u svakom razgovoru. Odgovori, predviđanja nadležnih, stručnjaka i laika totalno se razlikuju što znači da niko ne zna koliko će sve ovo da potraje. A neizvesnost je gora i od najcrnje izvesnosti. Najviše nam se svidelo jedno od obećanja – da će fajront biti 16-og ovog meseca. Deluje mi kao ludom radovanje…
U listu “Le Journal du Dimanche“ čitam reakciju ikone naše mladosti, glumice Brižit Bardo, na izolaciju. I ona je zatvorena u svoju kuću u Sen Tropeu, legendarnu la Madrague, o kojoj je svojevremeno snimila i pesmicu. Njoj izolacija ne pada teško kao nama. Za nju se svesno odlučila, razočarana ljudima i njihovim bezumnim uništavanjem prirode. Odbila je, pre dve godine, da prisutvuje otkrivanju sopstvene biste na ulazu u to popularno letovalište poznatih. Kao osvedočeni zaštitnik ugroženih životinja, napravila je slikovito poređenje: “Ljudi su sada kao životinje zatvoreni u kavezima, neki ne vide ni nebo. Jedina razlika, ne odvoze ih u klanice“. Pa da, živimo u jednoj vrsti životinjske farme. Tema istoimenog Orvelobog romana je – nastanak i razvitak ekstremnog totalitarnog društva u kome je pojedinac nadgledan 24 sata. Mario Vargas Ljosa, nobelovac i aktivni novinski kolumnista, konstatuje da “ova pandemija donosi sreću totalitarnim umovima“. I, da se “borba protiv virusa koristi kao napad na demokratiju“. Aplikacije za praćenje građana umnožavaju se u mnogim zemljama. Dronovi nad Beogradom jedan su od simptoma takve realnosti.
Pročitajte još
Izvesno je da ova kriza povećava nejednakosti. Veliki broj starijih sugrađana živi u malim, nekonfornim stanovima, bez ijedne sobe s pogledom, u prostorijama u kojima po ceo dan gori svetlo. Mnogi su potpuno sami, a samoća je ubica broj jedan starijeg sveta. Filozof i TV voditelj Rafael Enthofen to stanje poredi sa hrčkom čiji je točak polomljen, pa on više nigde ne ide, čak ni u krug. Znam da nam nije svima podjednako teško. Nekima je mnogo teže. Onima bez sunca, bez vazduha, a šetnja im je značila održavanje u životu.
Sada, kada su ukinute konferencije za štampu, na mrežama se geometrijskom progresijom umnožavaju svedočanstva obolelih i preživelih. Pročitala sam “Pogled iz moje bolesničke sobe u KBC Zvezdara“ lekarke koja je iz svog ugla opisala kako se zarazila i kako je lečena. Potresno je i opominjuće njeno obraćanje nama, koji se ne mirimo sa kućnim pritvorom: „Ti slobodno možeš da dišes punim plućima, slobodno možeš da spavaš u svom krevetu, na starni tela koju si odabrao, bez cevčica i braunila koje te sprečavaju da se pomeriš, možeš sebi da spremiš šta god poželiš; sloboda je kad ne gledaš kako iznose preminulog pacijenta iz susedne sobe sa lakšim slučajevima, kad vas ne upozoravaju da skinete vredne stvari i pošaljete ih rodbini jer možda nećete izaći…“
Doktorka je kolegama i sestrama uputila samo reči hvale, na požrtvovanost osoblja nije imala ni najmanju zamerku. Takva ocena ljudskog faktora postaje uobičajena.
Pročitajte još
Uporno, višednevno insistiranje Sinoda pravoslavne crkve i dela javnosti na uskršnjoj službi u vreme pandemije ukazuje na činjenicu da najviši zvanični posrednik izmađu Boga i naroda ne bi da odustane. Zalažu se za nedeljnu liturgiju u vremenu od 5-9h, iako se to protivi zdravom razumu i ne bi bilo pravo ni Bogu ni ljudima: mnoge bi koštalo glave. Videli smo kako je to pitanje rešeno, prošlog vikenda, u katoličkoj crkvi, u njenom sedištu, Vatikanu. Enthofen ukazuje da u ovakvoj situaciji religija ponegde degeneriše u sujeverje. A Didije Dekoan u “Rečniku zaljubljenika u bibliju“ poručuje da bi pred realnim likom Isusa, izlomljenim i unakaženim, a ne pred njegovim prikazama na luksuznim raspećima od zlata, srebra i slonovače, trebalo meditirati o neizrecivom a voljnom bolu Sina Božjeg koji, iz ljubavi prema čoveku, pristaje na najsurovije uvrede i muke.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
