Piše Neda Todorović: Bekstvo iz ćevabdžinice

Čitajući novu knjigu autobiografske esejistike Harukija Murakamija, "Prvo lice jednine" ( Geopoetika ) nailazim, ne slučajno, na prevoditeljkino tumačenje izraza karneval. On potiče od latinske reči carnelevarium što znači - lišiti se mesa,  budući da su se karnevali održavali uoči početka uskršnjeg posta. Kod nas se taj termin vezuje za poklade (prepost, mesopust) a koristi se i naziv mesojeđe. Najčešće prekomerno, kao i piće uostalom. Sa nelagodom razmišljam kako nas ta priča o odsecanju ljudskih glava, mlevenju ljudskog mesa i ćevapćićima od ljudskog mesa poslatim na nečiju adresu, ispričana u direktnom televizijskom prenosu sa najvišeg mesta, prikazuje u svetu. Kao izopačene divljake -  ljudoždere?Mi jesmo već skoro godinu i po dana maskirani, kostimirani, a svedoci smo i brojnih odstupanja od svakodnevnih pravila i normi, baš kao u vreme maškara. Evo, sad nam kažu da smo mi, u glavnom gradu,  na korak od postizanja kolektivnog imuniteta. Postajemo imuni na koronu, ali kako postići kolektivni imunitet na tako učestale afere i skandale koji se smenjuju tolikom brzinom da ih je gotovo nemoguće i zabeležiti, još manje zapamtiti. “Srbija će plivati u krvi” - zloslutno prete iz tabloida.  Pa razmišljam da nismo možda postali imuni i na krvoproliće? A kao za vreme svakog karnevala, evo, sad imamo i dežurnog lutka, Mesopusta,  koji je odgovran za sve što ne valja. Pa ga se sa svih strana jednoglasno odriču, šaljući ga valjda u prevremenu mirovinu. Sigurna sam da nam je svima u vreme pandemije dosta svakog a naročito političkog pozorišta. I komedije i tragedije. Sada,  kada se zbog masovne vakcinacije ukazuje svetlance na kraju tunela, mi bismo da usporimo, da odahnemo, da uzmemo zasluženi tajmaut. U omiljenom časopisu “Psychologies” čitam savete eksperata za duševno zdravlje. Pokušajte sa posmatranjem ptica, preporučuju doktori za dušu. Postavite im hranilice da ih namamite i dogodiće se nešto magično.  I vidim da mi, kao po komandi, sve više prijatelja sa fejsbuka šalju idilične slike naših pernatih sugrađana pod naslovom - divlji Beograd. Neka dostojanstvena ptica, poznavaoci smatraju da je Vetruška, budno bdi nad četiri jajeta. Brižna mama, naslovljavam je. Autorka fotografije obećava da će nam javiti čim se izlegu potomci. A druga prijateljica, umetnička duša, odmah šalje sliku nekog mudrog ptica ( “Ptic i ptica”, drama S. Stojanovića ) sa lulom, ulje na platnu, koju potpisuje tekstom: Brižni tata. Pa nisu slučajno 6 000 000 Britanaca pasionirani posmatrači ptica. I tako, vekovima unazad. Na terasi imam kućicu za ptice a zasadi biljaka rastu li rastu.Ptice su “svakodnevni izvor lepote, mudrosti, čuda’’, piše Kler Tompson autorka knjige ’’Umetnost smišljenog posmatranja ptica’’. Ptičji let je izvanredan simbol slobode neophodne da biste jedrili kroz život bez stega i ograničenja. Vrapci, golubovi, laste... njihov cvrkut je najlepši zvuk u gradu, zahvalnica prirode. “Briga o pticama je prvi korak u našoj odluci da sačuvamo planetu. Štitimo ono što volimo”, kaže autorka. A tako je lako voleti ptice.   Koliko nam je samo potrebna promena - pitam se svakog dana. A Murakami mi poručuje: “Svet u kojem živimo često se u trenutku okrene naglavačke samo ako promenimo način posmatranja. Ukoliko se promeni samo način na koji pada zrak sunca, senka može postati svetlo i svetlo senka. Pozitivno postaje negativno a negativno pozitivno. Ja ne umem da ocenim da li je takva pojava jedna od suštinskih odlika onoga kako je svet ustrojen ili je samo optička varka”.Nailazim i na tekst o rezultatima istraživanja stručnjaka Univeziteta u Saseksu koji opravdava moju čitalačku zavisnost. Čitanje smanjuje anksioznost i stres za čitavih 68 procenata. Ono relaksira telo, umiruje rad srca, opušta mišiće više nego okrepljujuča šolja čaja ili kafe. Hvala ti Murakami.Prošle nedelje prvi put sam iskoračila iz samoizabrane izolacije. Ručkom smo, nas šestoro, na terasi restorana proslavili rođendan Biljane W, a uveče smo u Madlenianumu Zdravko i ja bili na premijeri mjuzikla “Poslednjih pet godina”, Džejsona Roberta Brauna koji je stigao pravo sa njujorške scene.   Odlična predstava, izvrsni mladi izvođači, Mina Gligorić i Dimitrije Cincar Kostić, sjajne muzičke i baletske numere. Aplauzi tokom predstave, ovacije na kraju. Neka sponatana provala radosti u publici koja je disciplinovano sedela razdvojena i maskirana.  Susret u foajeu sa Madlenom Cepter koja sve to godinama finansira iz sopstvenog džepa, zbog lične strasti,  uverena da je spas planete u kulturi i umetnosti. Početak i kraj ovog teksta nemaju nikakvu dodirnu tačku. To su dva potpuno različita sveta. Za jedan od njih moramo se opredeliti.