Zašto je Haruki Murakami svetski književni fenomen

Kultura 16. maj. 202122:25 > 22:26
Podeli:
Haruki Murakami
Haruki Murakami Foto:ENGELSMANN/CARO FOTOS / Sipa Press / Profimedia

Haruki Murakami, kada ga pitaju o tome kako piše, priča o tome bez imalo mistifikacije. Ali na pitanje kako je svojim knjigama postigao toliki uspeh, pored nesumnjivog dara i discipline u radu, najpoznatiji japanski pisac i sam sleže ramenima i kaže: potrebno je i malo sreće.

Šta god pričali predavači kreativnog pisanja, recept za stvaranje vrhunskog književnog dela ne postoji. Međutim, najpoznatiji japanski pisac Haruki Murakami sasvim izvesno zna bar većinu sastojaka. Ili, bolje rečeno, oseća ih. Teško je drugačije objasniti ne samo kako je postao svetski literarni fenomen, nego kako mu je pošlo za rukom da to ostane decenijama unazad.

Murakami kada govori o pisanju, nastoji da to što je moguće više pojednostavi i govori o tome kao o rutini: rano ustajanje, pisanje po pet ili šest sati, onda trčanje ili plivanje, pa čitanje i slušanje muzike, pa rano u krevet. Sutradan sve to isto. I tako pola godine ili godinu. A čim objavi da je završio knjigu, čitaoci počinju da se raspituju kod izdavača kada će se pojaviti u knjižarama, a čim se pojavi u knjižarama, i kritičari odmah posežu za primerkom da provere da li je ga je „magija pripovedanja“ napustila ili još ima nešto da kaže.

Tako je bilo i sa zbirkom priča „Prvo lice jednine“, objavljenom u julu u Japanu, krajem godine na engleskom, a pre nekoliko dana i na srpskom („Geopoetika“). Sedam od osam priča iz knjige Murakami je već objavljivao, jednu po jednu, u književnom časopisu „Bungakukai“ od leta 2019. do zime 2020. godine, a osmu, naslovnu, napisao je posebno za tu zbirku. Pa iako je pružao uvid u svoju novu knjigu, ona je opet van Japana dočekana kao iznenađenje. „Tajm“ ju je stavio na listu najočekivanijih knjiga u 2021. godini. U „Kirkus rivjuzu“ opisali su je kao „novu zbirku majstora čudnih, enigmatičnih obrta u zapletima“ i „važan dodatak biblioteci svakog ljubitelja Murakamija“. „Ove blistave i treperave priče su testament Murakamijevom talentu i trajnoj kreativnosti“, piše u prikazu „Pablišers vikli“. Nazivajući zbirku briljantnom, pisac i kritičar „Njujork tajmsa“ Dejvid Mins navodi da mu je, dok je čitao priče, više puta kroz glavu prolazila reč: magija.

„Kako god želeli da odredimo Murakamijevo delo – magični realizam ili natprirodni realizam – on piše kao tajanstveni lutalica, otkrivajući svojim čitaocima suštinska i kosmička (da, kosmička!) pitanja kakva samo umetnost može da podstakne: šta to znači nositi prtljag identiteta? Ko je to u mojoj glavi u vezi sa spoljašnjim, takozvanim stvarnim svetom? Da li je to osoba koja sam ja bio pre mnogo godina ili osoba koja sam sad? Može li majmun da ukrade ime?“, piše Mins u tekstu „Osam načina da se gleda na Harukija Murakamija“.

Ostalih sedam načina vidi u, ugrubo rečeno, spoju istoka i zapada, muzici, odnosu prema stvarnosti, poigravanju sa vremenom, međusobnom odnosu polova sa primesama erotike, ljubavi i njenom odsustvu i pitanju identiteta.

Haruki Murakami
Haruki Murakami Foto:AFP / AFP / Profimedia

Pišući priče iz ove knjige, Murakami se vratio pripovedanju u prvom licu jednine (u dve, iako su njegovi likovi često bezimeni, i doslovno se pojavljuje ime Haruki Murakami), a tu su i njegove stalne teme i motivi: nostalgija, šezdesete godine, muzika (Čarli Parker i Bitlsi), neostvarene ljubavi, bejzbol, samoća, elementi fantastike…

– Ako govorimo o prepoznatljivim stvarima, možemo uvek da kažemo da, kada pročitamo neku od tih priča, uvek znamo da je to Murakami. Tu su ona nostalgična prisećanja na ljubavi iz mladosti, najčešće nesrećne, karakteristični muški likovi, nesnađeni i pasivni u svetu, dominantni ženski likovi, uvek sa nekakvom tajnom. Uvek je tu neka tajna, nepoznavanje i otkrivanje. Murakami je i majstor dugačke forme. Kad pratite kod njega radnju od početka do kraja, čak i u dvotomnim i trotomnim izdanjima, kakvi su bili poslednji romani, teško da možete sresti pisca kod koga imate taj saspens trenutak. U pričama je to drugačije, ali su i tu prisutni obrti i nadrealni elementi, što je opet odlika njegovog pisanja uopšte. Snovi, sećanja, zamagljena granica između realnog i fikcije, sve su to neke stvari jako prepoznatljive kod Murakamija. Kad pročitate „Ispovest majmuna iz Šinagave“ iz ove zbirke, recimo, nepogrešivo možete da kažete: „Pa ovo je sigurno pisao Murakami“ – kaže Jasna Novakov Sibinović iz „Geopoetike“, u čijem je izdanju izašlo skoro 20 Murakamijevih dela prevedenih u Srbiji, na pitanje šta je slično, a šta različito u ovoj knjizi u odnosu na prethodne.

nove knjige
Foto: Promo

Čini se i da autor sve više govori i o smrti, kao i da pomalo podvlači crtu ispod svog ranijeg dela, ali i preispituje njegovu recepciju.

– Murakami je u ozbiljnim godinama. To su godine kada se počinje sumiranje, kada se okrenete iza sebe i kažete: hajde da vidim šta sam uradio. I ja u ovoj knjizi, uz sav oprez sa tim terminom, čitam i neku dozu sete. Ta nostalgičnost, prisutna u njegovim knjigama uopšte, na teme šezdesetih, ljubavi, mladosti, svojstvena je svim ljudima u njegovim godinama, ali kod njega to nije tako prozaično. Nešto u pogledu njegovog pisanja setno – kaže Jasna Novakov Sibinović.

Sa druge strane, primećuje ona, u knjizi „Prvo lice jednine“ oseća se i autorova specifična (samo)kritičnost kroz (auto)ironiju.

– On kao da sada analizira sve to što je uradio i pogotovo se osvrće na one koji su tumačili njegova dela, sa pitanjem otkud pravo bilo kome da tumači smisao onoga što je napisao. Na jednom mestu u ovoj knjizi kaže, parafraziram: ako napišem nešto, zašto to mora da postoji smisao iza toga? Mogu li nekad da napišem nešto a da to ne postoji metafora i potreba da se iza toga nešto krije, pa da neko to mora da tumači? To onda jeste u ovoj knjizi neka vrsta opomene Harukija Murakamija tumačima i kritičarima: polako s tim tumačenjima i analizama o tome šta moje delo jeste – napominje Jasna Novakov Sibinović.

U priči „Jakult Svolous – zbirka pesama“ pisac na jednom mestu beleži: „Ako slučajno sada imate kalendar istorijskih datuma pri ruci, molim vas dopišite u nekom krajičku sitnim slovima: ‘1968. godine Haruki Murakami je postao navijač Sankei Atomsa'“.

– Meni ta rečenica tako snažno govori o vremenu u kom živimo. Kao da kaže: dobro, da li je to vama važno? Takvi podaci, te intimne lične stvari koje idu ispred tumačenja nečijeg dela. Šta su prioriteti, ko je ko, ta tema identiteta, veoma je važna tema današnjeg vremena – navodi primer naša sagovornica.

U čemu je tajna?

Murakami godinama unazad važi za favorita za Nobelovu nagradu, a miljenik je čitalaca i na istoku i na zapadu. On sam kaže da je popularniji u svetu nego u Japanu. U čemu je, dakle, tajna „fenomena Murakami“? Jasna Novakov Sibinović misli da pri odgovoru na ovo pitanje treba gledati više činilaca istovremeno: povezivanje istoka i zapada, trilerski zapleti i načina na koji oslikava savremeni svet.

Jasna Novakov Sibinovic
Jasna Novakov Sibinović Foto:Screenshot/Youtube/Koska

– Kada sam pitala Divnu Glumac, koja je prevela novu zbirku priča, kao i njegovu prvu knjigu objavljenu kod nas, šta ona misli zašto je Murakami tako popularan, rekla mi je da je imala osećaj da je ona sa njim sazrela i da je on na neki specifičan način aktuelan u odnosu na savremeni svet. On, osim u knjizi „1Q84“, ne piše tako direktno o problemima savremenog sveta, ali je nepogrešivo aktuelan u onim slojevima koji su jako duboki. Uz svu tu polufikcionalnost, poluizmeštenost u neke paralelne svetove. Nismo na korice „Prvog lica jednine“ slučajno stavili ogledalo, ono je veoma važan motiv njegovih knjiga. To ogledanje nas samih kao pojedinaca i posmatranje savremenog sveta u ogledalu istovremeno je i zastrašujuće, i mora biti zastrašujuće ako smo iskreni prema sebi – navodi Jasna Novakov Sibinović.

Uzgred, čitaoci kod nas imaju priliku da čitaju njegove knjige u prevodu sa japanskog, što je u svetskim okvirima ređe, pošto se njegove knjige na druge jezike mahom prevode sa engleskog. Murakami sarađuje sa prevodiocima na engleski, a i sam je prevodio američke pisce, poput Dž. D. Selindžera i Rejmonda Karvera, sa engleskog na japanski. Uticaj ovih pisaca je primetan kod Murakamija, pa su ga na početku karijere tradicionalni kritičari u Japanu prozivali kao suviše „prozapadno okrenutog“. A pokazalo se da su upravo njegove knjige postale neka vrsta mosta između Istoka i Zapada.

Povezivanje Istoka i Zapada

– Od početka je to bilo veoma specifično kod njega i uvek je dobitna kombinacija povezivanje Istoka i Zapada. Iako je dobio nagradu za mladog pisca za rani roman „Slušaj pesmu vetra“, sa njom se probijao, tražio je svoj put. Kada je napisao „Norvešku šumu“, koja je, apsurdno, prva knjiga u kojoj je dao ime liku i prva koja nije imala nadrealne elemente, postigao je ogroman uspeh u Japanu i ogroman uspeh u svetu. Tu su izrazito jaki uticaji Zapada kroz književnost, film i muziku, ali je to očigledno univerzalna stvar. I u Japanu je to bilo zanimljivo i neobično. A drugo, ostavio je neke veoma prepoznatljive elemente Istoka u knjigama. Kako prolazi vreme i posmatrate njegovo delo, to izlazi u prvi plan mnogo više nego oni elementi na koje su čitaoci već navikli, kao što su Bitlsi, džez, mačke, Karver i svi ostali neizostavni i u drugim njegovim delima. A tu je i japanska kuhinja, koja je veoma važna i nije sporedna stvar u njegovim knjigama – navodi izvršna urednica i direktorka „Geopoetike“.

Trilerski zapleti
Kao još jednu važnu stvar ona vidi trilerske zaplete.

– To nisu trileri, ali uvek je sve obavijeno nekom misterijom, gotovo na granici horora. Ono zvonce koje se čuje u „Ubistvu Komtura“ je sve vreme na granici horora, na primer. To je nešto što ljude magično privlači da čitaju takve knjige, uvek je to nekakvo otkrivanje, i to je jedan od razloga zašto se Murakami tako dobro čita. A uticaj istoka vidi se u tome što to nije književnost sa ciljem, sa nužnim rezultatom na kraju. Vi u filozofiji istoka nemate cilj koji treba da postignete. Više je stvar u promišljanju, u događaju, u atmosferi. U njegovim knjigama nema „otkrivanja ubice“ u klasičnom smislu trilera, nema klasičnog razrešenja, nego su bitne druge stvari: strahovi, nade, strepnje, neuzvraćene ljubavi… On ne piše stereotipno. On, recimo, nikada ne piše o porodici. Uvek postoji neki problem, uvek imate neku neostvarenu ljubav, problem u komunikaciji, muškarce koji su usamljenici, izolovani, slušaju neke ploče iz nekog vremena, i čudne žene, uvek dominantne… – priča Jasna Novanov Sibinović.

Slika savremenog sveta

Junaci njegovih priča i romana su, dodaje ona, mahom „izgubljeni u haosu savremenog života“ i u njima mogu da se prepoznaju i mladi i stariji čitaoci. A u jednom od intervjua i sam Murakami rekao je i da mu se čini da ljudi, što je svet oko njih konfuzniji i teži, više čitaju njegove knjige.

– On jeste u nekom globalnom smislu tumač i dobro oslikava savremeni svet, bez obzira na to što ima toliko prošlosti u njegovim knjigama. Ta poređenja prošlosti i sadašnjosti i ta nestalnost vremena, fluidnost vremena i prostora kod njega, od šezdesetih godina do savremenog doba, nešto je što može da bude zanimljivo i mlađim i starijim čitaocima. Njega čitaju i stariji čitaoci, koji mogu da prepoznaju te njegove teme uvek prisutne vezane za šezdesete godine, koje su njegova opsesija, a sa druge strane i mlađi čitaoci kojima se on veoma posvećuje jer veoma često govori o mladim ljudima u svojim delima – kaže Jasna Novakov Sibinović.

Murakami sam nije očekivao da će postići takav uspeh i stalno ističe zahvalnost svojim čitaocima.

– On sam kaže da je za veliki uspeh potrebno i malo sreće, sticaja okolnosti. A on jeste zaista imao i sreće, bez obzira na originalnost i ogroman talenat, da se probije u toj meri svuda u svetu. Posle tu bude i malo inercije. Kada to tako krene i neko ime se tako probije, onda, bez obzira na nesporni kvalitet dela, stoji i to da ima i inercije. Ljudi prepoznaju Murakamija i čekaju novu knjigu – dodaje Jasna Novakov Sibinović.

„Spoj Lenona i Makartnija u književnosti“

Zbog toga što su mu se knjige ispostavile i komercijalnim, Murakami je navukao i podozrenje nemalog broja kolega i kritičara. Neki u tom zazoru vide i razlog što Nobelov komitet okleva sa tim da ga nagradi. Murakami retko daje i intervjue, ali komunicira sa svojim čitaocima i povremeno im odgovara na mejlove. Pored toga, kao veliki ljubitelj muzike je u doba pandemije pravio i svoje radio emisije i puštao muziku iz svoje velike muzičke kolekcije.

Haruki Murakami
Haruki Murakami Foto:MICHAL CIZEK / AFP / Profimedia

Njemu muzika igra važnu ulogu u pisanju, u njegovim knjigama su među referencama na popularnu kulturu najčešće one na poznate kompozicije i muzičare, bilo da pripadaju klasičnoj muzici, džezu ili rokenrolu, pa i popu. Sa druge strane, i neki od čuvenih muzičara, poput Peti Smit, njegovi su veliki fanovi.

„U iskušenju sam da kažem ovde da Murakamijeva ogromna popularnost dolazi iz činjenice da je on spoj Lenona i Makartnija (i možda Glena Gulda)“, piše Dejvid Mins, pisac i kritičar „Njujork tajmsa“.

 

Jedno od najčešće postavljanih pitanja o Murakamiju na Guglu je i sa kojom njegovom knjigom početi. Svako od pasioniranih čitalaca Murakamija će se, pokazalo se, preporučiti neki drugi njegov naslov. Mnogi će se odlučiti za „Norvešku šumu“, neki za „Igraj igraj igraj“, neki za „Kafku na obali mora“, a neki da treba početi od njegovih priča.

– Mi u „Geopoetici“ uvek preporučujemo jednu od one dve sa kojima smo mi i počeli „Sputnjik ljubav“ ili „Južno od granice, zapadno od Sunca“ iz nekoliko razloga. One su manjeg obima i sadrže sve ono što Murakamijev stil pisanja ima, ali su lakše savladive za početak i može čovek odmah da oseti da li će mu se dopasti taj svet ili ne, a lako i brzo će pročitati obe knjige. Ali ja uvek preporučujem „1Q84“. Po mom mišljenju, to je najbolja knjiga Harukija Murakamija do sada. Ona ima najveći domet u pogledu svega ovoga o čemu ovde pričamo. I u pogledu saspensa, načina na koji se čita ta knjiga, stranicu za stranicom i ne možete da je ostavite. Sa druge strane, to je knjiga u kojoj su na najbolji i najkompleksniji način opisani problemi savremenog sveta – izbor je Jasne Novakov Sibinović.

Ima li posle svih ovih knjiga Murakami još nešto da nam ispriča?

– Sigurno ima. On zaista misli da je prednost romana u tome što, u suštini, mogu svi da ga napišu. U prvom delu knjige „Pisac kao profesija“ on kaže da ne zna kako bi to izgledalo kada bi svi počeli da komponuju ili slikaju, da bi verovatno umetnici bili protiv, ali svi koji hoće da nešto napišu oni su dobrodošli. I on misli da to nije za osudu, nego da je to velika pohvala književnosti, što svako može nešto da piše. I misli da nije nikakav problem napisati jedan roman, ali da je veliki uspeh živeti od književnosti i biti pisac po profesiji, što je on postao iznenadivši sam sebe i to jeste i danas. Zaista smatram da je jedan od najboljih pripovedača savremenog sveta i da nije slučajno tu gde jeste. I te njegove ideje ili, kako on kaže, ono što dolazi iz njegove podsvesti, a što savršeno gađa naše skrivene želje, snove, nade, strepnje i budi nam sećanja, kod njega sigurno nisu presušile i sa nestrpljenjem, i kao čitaoci i kao izdavač, čekamo da vidimo šta je to sledeće što će nam ponuditi – kaže na kraju Jasna Novakov Sibinović.

Komentari

Vaš komentar