Piše Milena Marjanović: Apstraktna slika kao živi organizam

Na primeru dosadašnjeg opusa Jelene Đurić, jedne od naših najautentičnijih slikarki apstraktne orijentacije, laureatkinje nagrade Niš art fondacije i "Palete mladih", čiji se radovi, između ostalog, nalaze u kolekcijama Galerije Matice srpske i "Filip Moris", može se sagledati zašto je apstraktna slika živi organizam koji "govori duhom o duhu".Uobičajeno je mišljenje da apstraktno slikarstvo nastaje odustajanjem od predmetnog i prebacivanjem poteza ili gesta na polje nepredmetnog koje onda ovladava samim činom slikanja, napuštajući polazište koje ga je inspirisalo. Jelena Đurić deluje na svom platnu u obrnutom smeru. Ona polazi od apstrakcije da bi u istoj prepoznala predmetnost.

Znamo da sadržaj apstraktne slike mogu činiti i sami oblici i boje, sami gestovi, kada apstrakcija postaje fomalizam i prelazi u dekorativnost, a dekorativnost je oduvek ulivala veliki strah među apstrakiste. Upravo da bi izbegla dekorativnost, Jelena Đurić u apstrakciju uvodi elemente predmetnog sadržaja, ističući ga naslovom izložbe "Šuma pamti", koji asocira i na izvesnu angažovanost. To bi bio rezultat čina slikanja, odnosno njena (ekološka) poruka.Međutim, poruci uvek prethodi određeni impuls. Pozivajući se na Kandinskog, pionira apstrakcije, slikarka kaže: "Moje stvaralaštvo nastaje iz unutrašnjih pobuda, iz potrebe da spoznam vlastitu prirodu, ali i prirodu same slike. To je princip unutrašnje nužnosti... Svoju sliku tretiram kao živi organizam..."Potencijal apstrakcije Jelena Đurić crpi iz rezervoara sećanja/utisaka/uzbuđenja. Zato je njena slika živo tkivo, pre svega nje same, a onda i vremena i okruženja. Jer, slikarka ne pristaje na izolovanost svog bića pred belim, praznim platnom. Naprotiv, ona ga eksponira reakcijom na stvarnost u kojoj živi. Ovog puta reakciju posvećuje "šumama koje pamte". Prethodne su bile "Buđenje", "Sanjari", "Afekti"...Vratimo se na Kandinskog. Još u ono, svoje vreme, kada je apstrakcija rođena, pronicljivo je primetio, da je u svakoj slici zatočen čitav jedan život, život strahova, sumnji, nadanja i radosti. Naime, kad slikar hoće da izrazi ono što oseća pred prirodom, ali ne isključivo reprodukujući ono što je pred njegovim očima, nego kada nanoseći boju na platno i povlačeći linije, upisuje ritmove koji su ekvivalenti njegovih osećanja, on stvara sliku koja je istovremeno ogledalo njega samog i pikturalni događaj. U tome leži dvojnost slike. (Sanja Todosijević u predgovoru kataloga sažima slikarkin čin rečima: "Šume Jelene Đurić zapravo su dvojnici realnih predstava šume.")

U dvojnosti apstraktne slike leži pak razlog da apstrakcija opstaje već više od veka. (Nije još jedan izam koji se prevazilazi da bi se rodio novi.) Apstrakcija je nikad zasićen duhovni proces, od energije umetnika, njegove introspekcije, zavisi koliko će u pojedinačnom slučaju trajati. Kod Jelene Đurić, vidimo, zamora nema, duhovne hrane joj ne nedostaje, ona je njeno sidro, ali i krst. (Ljudska priroda je nepregledna šuma, nikome nije dato da je do kraja upozna.) A duh? "Duh se poput tela razvija, ako ga ne treniramo propada...", kaže još Kandinski.