Milena Marjanović piše o Miri Brtki: Lakoća osvojene slobode

Istaknuto je na njenoj posthumnoj, prvoj retrospektivnoj izložbi “Refleksije” koja je u toku (produžena do 10. maja) u Muzeju grada Beograda u Resavskoj 40 B.

Kada onaj ko gleda Britkino delo (kao i slične eklektičke umetničke ličnosti, kojih nemamo mnogo), uzme u obzir veoma širok dijapazon njenih interesovanja, neminovno se zapita zašto je baš bavljenje slikarstvom - od vladanja klasičnim tehnikama do eksperimentisanja s op(tikal)-artom, monohromnim slikanjem, vezenim slikanjem, kolažiranjem - postalo njeno kontinuirano opredeljenje. Da se okuša u raznim umetničkim disciplinama navodila ju je beskrajna znatiželja, ali joj je jedino slikarstvo omogućavalo neki vid introspekcije.

Međutim, postavlja se pitanje zašto bi umetnik koji je priznat i poznat, i dalje imao potrebu da traga za samim sobom. Ako ne želi da bude dosadan samom sebi, i drugima, ako hoće da istražuje a ne da ušuškan miruje u “svom” maniru, tek tad ide napred. A ići napred znači koračati s vremenom, zaustavljati se na svakom ćošku, osluškivati - da bi se izdvojio iz mnoštva. Takva je bila Mira Brtka, svetska a naša, umetnica koja je stvarala s lakoćom, gotovo koketirala s umetnošću, tražeći radost u činu stvaranja.

Umetnička i životna sudbina Mire Brtke tekla je na relaciji Stara Pazova (rođena je u blizini, u Novim Banovcima) - Beograd (u kome je diplomirala režiju) - Rim (gde je diplomirala slikarstvo, postala član grupe Illumination (Prosvećenje) i učesnik internacionalnog pokreta Arteideologia koji je okupljao ličnosti poput Bojsa, Kristoa, Pistoleta, Rihtera, Kunelisa) - Novi Sad (u kome je snimala za Neoplantu i TV) - Bratislava (kao predstavnik kulture vojvođanskih Slovaka).Da intenzivno slika počinje 1964. godine po sticanju diplome na Akademiji di Belle arti, učestvuje na mnogim značajnim izložbama i kod nas, kao sto su beogradski Oktobarski saloni, Jugoslovenska trijenala, samostalno izlaže u Salonu muzeja savremene umetnosti u Beogradu i u Galeriji savremene umetnosti u Novom Sadu.

Nemirnog duha, u Rimu koji je šezedesetih bio likovni centar Evrope, najpre je okusila draž poznog enformela, a onda je otkrila koncept Nobuja Abea (osnivač grupe Illumination) koji je impulsivnu italijansku apstrakciju zauzdavao čistom formom i geometrizmom oplemenjenim subjektivnim senzibilitetom i spiritualnošću. Tipično japanski!Ovog prvog, Mira Brtka je imala da pretiče, iskonski. Videti njene čiste, geometrijske i minimalističke forme na njenim prvim izložbama, u Salonu MSU u Beogradu i Galeriji SLU u Novom Sadu, 1971, za našu sredinu je značilo uporediti se sa svetom na licu mesta. Malo je naših umetnika tada bilo naklonjeno baš baš pročišćenoj organizovanoj apstrakciji (među njima su Miodrag Protić, Stojan Ćelić, Bora Iljovski). Više ih se okretalo razbarušenoj lirskoj apstrakciji, verovatno i zato što je iracionalni momenat u nas izrazitiji od svega ostalog. Tada kao i sada, u umetnosti kao i u životu.

U slikarstvu Mire Brtke, sve vreme trajanja njene karijere (rođena je 1930, a umrla 2014), potez je sređen a promišljanje jasno, čak i kad se predaje ekspresionizmu boje. To što negde boja “vri”, ne iritira, jer je slika sistematična, bez iskliznuća u nered. To što je drugde boja spuštenog tonusa i smiruje, rezultat je lagodnosti osvojene slobode koju je dosegla u tuđini, a dovoljno blizu kuće, gde se vraćala i gde je, na kraju, svoje delo sačuvala u fondaciji koja nosi njeno ime.